Menu:

Recent Entries

Categories

Priče [148]
Hroničarski zapis [67]
Poezija [19]
Kolarac - koncerti [9]
Generalna [22]
Zemun [7]
Haiku poezija [6]
Zbornik [0]
Konvolut [0]

Links

Link blogova
- Prečica do sna
- merkur
- nietzsche
- Dragi lepi svete moj
- Svet mašte
Link muzika
- Historia de Amor
- Flaer Smin
- Hana`s Eyes
- GIOVANNI MARRADI - Just For You
- Passage Into Midnight
- Moonlight sonata
- Secret Garden - The Promise
- J.Linstead
- Shevaree
- Enya
- Inxs
- Ry Cooder
- Chris Spheeris - Electra
- Mix Laura
- Saint Privat - Poisson rouge
- Moreza - tell me why
- Continuando
- Hindi Zahra
precica.do.sna@gmail.com

Syndicate

RSS 0.90
RSS 1.0
RSS 2.0
Atom 0.3

241. - „Bobur“

riznica | 27 Oktobar, 2016 09:45

Čoveku treba otprilike 2 godine kako bi naučio govoriti i otprilike 50 godina kako bi naučio ćutati. 

Pre nego li utihnem sama ili sa ovim blogom da prozborim još koju reč. Vidim Prada je "izbacila" novi model kaputa sa undervear detaljima (korset u vidu kaiša) pomislim, isto što mi pada na pamet posmatrajući nove tendencije u odevanju, da kada su italijanski i britanski arhitekti Renzo Piano i Richard Rogers projektovali ili je možda bolje reći dizajnirali centar "Pompidu", nisu (možda) ni slutili koliko je suština njihove ideje vremenom utkana u savremenu misao čoveka 21. veka. 

Ako ste dovoljno srećni da ste živeli u Parizu, kao mladi, onda gde god budete išli do kraja života, on će vas pratiti, jer Pariz je pokretan praznik. 

U velikim gradovima se rađaju velike ideja i sprovodi ono što teško može zaživeti u „maloj“ sredini, pa makar ona bila i u Francuskoj. 

Klasično delo je knjiga koju svi hvale, a niko ne čita. 

Novotarije su uvek zaokupljele pažnju, ali i sami težimo novim idejama, one su uslov napretka, iako nikada ne znamo kuda će nas sve to odvesti. Ideja da ono što je bilo unutra skriveno (cevi) sada bude na vrhu, vidljivo je možda paradigma hiperbole našeg vremena(?) 

Kada prestanete raditi stvari zbog malo zabave, jednako je kao da ste mrtvi.

Čovek je u svojoj suštini homo ludens, i u toj igri se neće zaustaviti. (i ne treba, samo je važno u kom pravcu plovi brod). Možemo li sagledati dalekosežni uticaj naših ideja? Posledice?Ne. Nikada do kraja, ne. 

Sreća je nešto što dolazi u raznim oblicima, a ko je taj koji će je prepoznati.(?) 

Komleks, deo grada zvani Bobur, četvrti arondisman Pariza i Haj-tek stil arhitekture, to su odrednice, ključne reči.

Može li drugačije?

Može.

Uvek može drugačije. Ideja da se sve ono što je inače unutra i skriveno sada postavi napolju na eksterijer zgrade rezultirala je time da se na fasadi pojavio cevima tekući fluid boja, odnosno postavljeni elementi koji su tipični za enterijer kao što su pokretne stepenice, liftovi, cevi i masivna čelična konstrukcija zgrade našli su se vidljivi, kao dekorativni i funkcionalni elementi na fasadi, što do tad nije bilo uobičajeno. (Tako plava boja označava cevi za ventilaciju, cevi za dovod vode su zelene boje, a cevi sa električnim dovodima žute boje, dok je prostor kroz koji se kreću posetioci unutar zgrade, kao što su liftovi, crvene boje) 

Ružne žene ostare pre nego lepe - one prelaze iz senke u tamu. 

Da li je tako i sa ružnim zgradama? I šta je uopšte lepo a šta ružno?Sa svojim cevima, metalnim šipkama, i liftovima, Centar Žorž Pompidu (Georges Pompidou) je kao građevina sam po sebi zanimljiva, mada verujem kako niko ko dođe na trg ispred i posmatra umetnike, kao ni oni što razgledaju muzejske eksponate unutra, a svaki dan ih prođe neverovatnih 23.000 posetilaca, o tome ne razmišlja. (Unutra se nalaze Nacionalni muzej moderne umetnosti / Centar industrijskog dizajna, kao i izložbene galerije, ogromna biblioteka, bioskop, koncertna dvorana, i institut moderne muzike.) 

O moralu znam samo toliko da je moralno ono posle čega se dobro osećate, a nemoralno ono posle čega se osećate loše. 

Ono što ja znam o moralu je da on ima svoj istorijski hod i da se etičke norme iz vremena u vreme menjaju. Naš odnos prema istom kroz istoriju nije bio uvek isti. Moralni „utezi“ su nekada bili jači, nekada labaviji. Dok jedni "robuju" moralnim normama, drugi bi ih rušili. Tako je bilo početkom 20. veka kada su žene počele odbacivati „mantije“ razgolićivanjem do kupaćih kostima, koji su se vremenom stanjivali do toplesa ili bez njega (nudizma) i to je bio uvod u seksualnu revoluciju. Onda su se počele nosti stvari tako da gaćice vire iz pantalona, da je košulja prozirna do mere golosti ...

 Mladost imamo da bismo činili gluposti, a starost da bismo žalili za tim glupostima. 

Danas se od nas traži da promenimo svest. Da drugačije razmišljamo. Da sve ono što smo smo držali u sebi, vođeni nekim moralnim utezima sada „izbacimo“ na površinu, kao one cevi na „Bobur“ centru.Pa nije li i prosipanje creva u terorizmu širom sveta nešto slično tom fluidnom kolorističnom toku? (bez obzira što je ideja ovog projekta imala sasvim drugačiju dimenziju - samo želju da centar oponira ideji monumentalnih i izolovanih galerija-mauzoleja) 

Ako je nešto krivo, popravite to ukoliko je moguće. Ali nemojte se nervirati oko toga, nerviranje nije nikada ništa rešilo. (!) 

 

Posted in Priče . Dodaj komentar: (21). Trekbekovi:(0). Permalink
«Next post | Previous post»

Comments

  1. 1. Aneta  |  10/27,2016 at 09:59

    "Čovek nije stvoren za neuspeh. Čovek može biti uništen ali ne i poražen"
    Ernest Hemingvej

    Sve misli pisane u zelenom kurzivu su citati Ernesta Hemingveja

  2. 2. Glengary  |  10/27,2016 at 14:27

    Nerviranje nista nije resilo. Rad je nesto resio.

  3. 3. Aneta  |  10/27,2016 at 18:36

    @Glengary
    Da, potpuno si u pravu, tek nešto, koliko da se ne nerviramo više. ;)
    No, međutim, po svom značaju preokret je mnogo značajniji od samoga uspeha. Posle njega sve samo ide svojim tokom ... :-)
    Hvala ti.

  4. 4. Лаки  |  10/28,2016 at 20:16

    Када се од Таша спушташ ул. Старине Новака а одмах иза раскрснице са ул. 27 марта, угледаћеш са леве и десне стране две зграде идентичног архитектонског глупизма кде се на ћошковима зграде могу видети извађена из њене утробе "дебела црева" кроз која пролази топловод и и остале инсталације. Одмах иза те зграде становао је мој кум па смо у доколици са његове терасе буљили у та плехана архитектонска чуда, где су и носачи лимене фасаде стрчале напоље. Све је сада у целости захватила рђа, и после тридесет година кроз велике стаклене прозоре могу се видети исти небо-плави прашњави венецијанери. Све је то вероватно, да би се нахранила рђа и оксидна патина на алуминијумском лиму.

    Можда су стварно творци тог "Бобур" центра, инспирисани просипањем људских црева кроз све ратове што прођоше и ове који трају,симболично центру "отворили утробу" и "црева" изнели на светлост дана.

    Мала, у недомици сам, дали да постујем стихове Сенада од Босне и песмицу "Шал" или Вајтин, "маскембал". Ипак, Вајта је Вајта:

    Живот је маскенбал

    Обуци стару кринолину
    и пребаци бијели шал
    ја ћу свират' виолину
    и биће маскенбал

    Заиграј као да море шуми
    а ти си један вал
    само велику тајну глуми
    такав је маскенбал

    Немој да скривас лице мало
    пусти га нека сја
    никоме није до нас стало
    сами смо само ти и ја

    Живот је маскенбал свако се крије
    ако у себе сигуран није
    живот је маскенбал људи су криви
    са туђом маском лакше се живи.

    https://youtu.be/DCiUP9gumqo

    Поздрав из недођије.

  5. 5. Aneta  |  10/29,2016 at 16:51

    @laki
    Dragi laki
    Pokušavam rekonstruisati komentar-odgovor koji sam napisala u trenutku inspiracije kada sam pročitala ovo što si napisao ...i ne ide mi :-)
    Međutim, kad malo bolje razmislim, možda je i bolje tako ...
    Zadržaću se na prvoj misli koju sam napisala da fališ.
    Sve ostalo ticalo se politike ...pa kad već komentar nije prošao, neka onda i bude bez nje.;)
    Pisala sam još o tome kako tvom budnom oku čak ni iz nedođije ništa ne promakne i kako fino povezuješ događanja kao ono najfinije tkanje ... te i ova pesma :-)
    Hvala ti. Znaš da mi je svaka tvoja poseta veoma draga.
    Toplo pozdravljam.

  6. 6. Лаки  |  10/29,2016 at 18:01

    Анета, ја често изговарам једну узречицу коју скоро сви користе, а то је, "само опуштено".
    Веруј ми, и када не напишеш ни једну реч, ја опет доста од тебе прочитам, небитно има ли или нема коментара на моје писање. Важно је, да када се год домогнемо писања, ми се пријатељски дружимо и размењујемо искреност и међусобно поштовање.
    Рекох ти једном како нисам академски образован, па неки пут избегавам коментар, или га и напишем а он буде плитак као и моје знање о тој материји а правим се као паметан.:)))

    Али зато знам нешто друго; раздувало се напољу и прилично је хладно а ја бринем о теби па ти нудим један топли "шал".

    Шал

    Једне хладне зиме огрну ме шал
    тако дивне жене коју волим ја
    гледала ме њежно држећи ми длан
    хтјела је будућност да ми да.

    Сада шалом маше тако лијеп је дан
    свјетлости ми даје њезин топли длан
    моја сва снага у жени је тој
    никад јачи нисам био јер сам с њом
    Не, не, не дам ником да те дирне
    јер тијело је твоје ватрена чигра
    срце за тобом моје игра
    вољет ћу те њежно цијелога живота
    очарала ме твоја љепота.

    https://youtu.be/PvATu0rEVaQ

    Мала, ти знаш да ово није удварање,јер, ја сам само стари Лаки.

  7. 7. Aneta  |  10/29,2016 at 19:10

    @Laki :-)
    Drago mi je da si na blogu, baš su mi nedostajali ovi naši mali razgovori. Tvoji komentari su divni, inspirativni (svašta nešto sam napisala zahvaljujući upravo tebi i tvojim komentarima) i važno je da ih pišeš iskreno i od sraca. Zar to danas nije prava retkost? ;-)

    A pesma! Odlično je se sećam, ali samo zahvaljujući You-Tube-u, inače po tekstu nema šanse da bih povezala ... :))) a i na ovog Senada sam potpuno zaboravila ...
    Eto lepo podsećanje.
    Najlepši deo pesme je ovo
    "Ne,ne, ne dam nikom da te dirne ..." ;)
    U to vreme sam čini mi se najviše volela divlje jagode (valjda zato što su "divlje"),a i danas rado slušam te njihove pesme samo što više nisam romantična tipa "jedina moja" ili "zauvijek tvoj" ;)
    život čini svoje ....

    I hvala ti, sa šalom je toplije :-)

  8. 8. Aneta  |  10/29,2016 at 19:28

    Draga mi je i ova Van Gogh-ova
    Ludo luda

    (bez ikakvih poruka, naravno ;) samo mi se sviđa)

  9. 9. Лаки  |  10/29,2016 at 20:21

    Знаш шта!? Ја и даље волим да слушам песмице у смислу "једина моја" и "једини мој" чисто из навике, јер, срце је одавно празно. Страшно је што то кажем, али како лагати кад у њему нема емоција. Празна празнина."Твој" Дучић је написао; "Заљубљени се данас очајно воле, као што сутра могу да се очајно омрзну без стварног повода, као што су се и заволели без њега." Неки пут ме ухвати манија тражења свих повода којих сам имао. Страшно је то што их и поред добре воље не налазим.
    Музика, песма и лирика јесу саставни део мог живота, па и поред свега написаног, лако ме песма нађе или се ја нађем у њој.
    Прихватам "Лудо луду" без поруке:)))
    Иначе, још сам у недођији.

  10. 10. Aneta  |  10/29,2016 at 20:52

    @Laki
    Da, htjedoh te pitati misliš li se ti vraćati "vamo" iz te nedođije ili te ona potpuno osvojila, pa srce ipak nije prazno?
    Ribe, vjerovatno, već odavno ne grizu? :)))) zato je dobra ona "vjeruj u ljubav"
    (izvini moram malo)
    A sa onim "moj" Dučić si me osvojio za sva vremena ;)

  11. 11. Лаки  |  10/29,2016 at 21:49

    Мислим да сам ти једном написао да ћу се вратити крајем новембра као и сваке године, или по првом већем снегу.
    https://youtu.be/4LUAi3vdRdo

    Права си незналица. Крупан смуђ само туче на филет а до скора (надошла је вода) ударао је шарко (шаран) на кукуруз амбарац.

    Мене највише чуди што си цело вече код куће. Шта то значи!? Скори сам те звао преко телефона и добијам
    информацију да си изашла у град. ;)))

    Дућу (Дучића) волим и ја. Ево шта он каже:"Никад човек не може да каже онолико мудрости колико може да прећути лудости, чак и глупости. Једино ћутање може да прикрије код човека страсти које су најнасртљивије и најштетније: сујету, лакомост, мрзовољу, осетљивост, мизантропију. Једино ћутање може да сачува човека од последица које могу да му нанесу тренутна и несмотрена расположења; и нагле и непромишљене импулсије. Човек који пусти увек један размак у времену између питања које му се постави, и одговора који треба да дадне, једини је који може размишљено да каже шта хоће. Он је већ тим одмерио колико једна минута може да садржи памети и глупости, доброте и злоће. Само такав уздржљив човек избегне највећи број несрећа, несрећа које долазе од наше неспособности да увек будемо присебни, и да никад не будемо глупи. - И ученици Питагоре су морали ћутати. Духовити Атињани су се дивили и такозваној лаконској краткоћи изржавања, којом су се служили људи из Спарте. Католички ред калуђера кармелита имају тако исто пропис да говоре само четвртком. Кад би сви људи и жене говорили само четвртком, на свету би било много мање глупости и много мање зла; јер човек другом човеку увек више шкоди речима него делима. - Неке животиње кушају једно друго само тим што приближе ноздрве, и што се омиришу, одлазећи свако на своју страну, а да имају способност говора, растргле би једна другу. У речима увек има више лажи него истине, и више злоће него љубави; јер људи најчешће не знају ни сами шта кажу, ни зашто су нешто рекли. Реч доводи до више неспоразума, него што би било неспоразума да речи уопште не постоје".

  12. 12. Лаки  |  10/29,2016 at 23:11

    Нисам те ваљда престрашио са писањем у вези телефона? Ја се мало нашалио. А, баш ми је и нека шала.:(((
    Лаку ноћ ти желим.

  13. 13. Aneta  |  10/30,2016 at 11:33

    @Laki
    Ma ne nisi ...:)
    izvini što ti se sinoć nisam javila makar za laku noć ... morala sam nešto drugo završiti i izmaklo mi je vreme ...
    a malo kasnije ću ti odgovoriti, ovo je samo pozdrav ;)

  14. 14. Evora  |  10/30,2016 at 11:35

    i mali test linka ...

  15. 15. Aneta  |  10/30,2016 at 12:12

    @Laki
    Napisao si mi da se vraćaš krajem leta, toga se dobro sećam i ja sam pomislila da je to u septembru. Zato me i čudilo što se ne vraćaš? ;)
    Eh te ribolovačke zavrzlame i priče :-)) ali ako ti kažeš tako je, ja o ribama znam samo toliko da ne trebaju juriti za svakim mamcem,posebno ne za lažnjakom, zapravo ni za jednim ukoliko ne žele biti upecane. :)

  16. 16. Aneta  |  10/30,2016 at 12:17

    @Laki
    Dopao mi se ovaj Dučićev citat, veoma lepa poveznica sa početkom mog teksta ... tu sam sinoć i "zapela" ...ali vratiću se ja tome nešto kasnije (ne danas, trebaće mi vremena).
    Hvala ti.

    A što se tiče telefona ... pa znam ja tvoje šale :-)

  17. 17. Лаки  |  10/30,2016 at 13:31

    Баш тако Анета. Намера ми је била да твој први цитат у зеленом курзиву повежем са Дућом. Чак, да знаш, цео цитат који сам пренео зове се "Дучић о ћутњи" и може се наћи на нету. За разлику од Хемингвеја, Дучић је ћутњу објаснио у детаље, по свим правцима.

    Помислих на моменат да те нисам наљутиo мојом шалом, јер, умем ја када баш нетреба, да "да се ритнем и проспем млеко" али никада из неке намере или злобе.;)))

  18. 18. Aneta  |  10/31,2016 at 09:51

    @Laki
    :-)))))
    Pitam se da li ovo mene opisuješ sa mlekom i ritanjem, nisam ni ja daleko od toga ... stvarno si mi ulepšao dan ...
    Znaš kakva sam kad se naljutim, ne bih prećutala pa makar da se ceo svet sruši. Nepovratno!
    A do tada uredno ćutim (i trpim). Zapravo najvažnije je shvatiti da se kod mene može samo jednom pogrešiti a ni sama ne znam kada će mojoj prgavoj naravi "pasti zastavica" ... jer nekoga mogu ta tolerišem godinama, a nekoga ni pet minuta ... i ni sekund posle toga ...
    :)))))

  19. 19. Aneta  |  10/31,2016 at 10:22

    Ljudi ne shvataju da im opraštanjem pružamo šansu da pokažu da nisu tako loši, oni to shvataju kao novu priliku za divljanje ... smatrajući nas uz to blesavima i budalama ... haha, baš me vesele takvi likovi ;)

  20. 20. Лаки  |  10/31,2016 at 19:27

    Анета, ваља се неки пут „ритнути“ и притом немислити на млеко које ће се просути. Сигурно си приметила да су поред тебе (нас) осим малобројних проверених пријатеља, врзмају и неки ликови чији је смисао врзмања некакав (чак свакакав) интерес, да их и поред тог сазнања држиш (мо) за пријатеље. Ево шта каже ОН о таквима (врзмарама): „Не треба пријатеља ценити по правди него по срцу. Човека најискреније волимо када га волимо заједно са његовим недостацима, чак када га волимо баш због његових недостатака. Наш непријатељ, то још није наш наопаснији противник, јер често од непријатеља направимо доцније доброг пријатеља. Али лажни пријатељ, то је најгори и наопаснији човек у нашој околини. Непријатељ нас гледа често само кроз јадну заблуду које се доцније може да одрекне, и да је се најзад и сам стиди; али нас лажни пријатељ гледа кроз своју природу која је поптуно супротна нашој природи, и кроз своје интересе који су савршено непроменљиви са нашим добром и нашим миром. Најбољи пријатељи, то су они у чијем друштву можемо да ћутимо, а да се ипак осећамо добро као да најсрдачније разговарамо. Са непријатељем се може разговарати, али се не може ћутати. Тако је ћутање једна мера пријатељства“.

    И ја попут тебе, волим да пружим нову шансу мада знам да су шансе за поправак минималне. После тога се лакше одлучим за максимални разлаз. Мене такви ликови најмање веселе јер, како Дућа рече, склони су свему и могу бити опаснији од неког непријатеља, баш зато што су нас у неком тренутку упознали и знају нам слабе тачке а једна од тих је, наша стална понуда за другу шансу.

  21. 21. Aneta  |  11/01,2016 at 18:13

    @Laki
    Sve si lepo rekao. Da, nekad je manja šteta prosuti više mleka nego skupljati gorčinu i držati je zauvek u sebi.
    Samo što ti lažni prijatelji ne odustaju, već i dalje pletu mrežu zla oko nas, kao da ja to ne znam. Znam veoma dobro.
    Hvala ti.

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

<

Map IP Address
Powered byIP2Location.com