327. - Oprisutnjenje
riznica | 23 Novembar, 2020 15:41
Tragaš za nekim svojim ciljevima i puštaš život da prolazi pored tebe. Vremena, ionako, imaš na pretek. Obilaziš baštu i gledaš prošlost koja beše i budućnost za koju se pitaš šta ti sve još može doneti. Čekaš. Čekaš nove razloge svoje sreće. Sećaš se svega. I to ti je život. Tvoja bašta, naviknuta na otimanje tišine, nosi te stazom svog beskraja.
Čovek od zemlje postade, da bi se onda opet, po volji Božjoj, vraćao njoj.
Zbilo se to tamo, jedne pozne jeseni, hladne kao što je ova. Bio je petak, 25-og dana novembra kada je neka nevidljiva ruka spustila tvoje izmorene kapke. Pala je noć. Ona gladna noć koja istovremeno i grli i otima. Jedna obična tmina u kojoj bi sve pošlo na počinak u nekoj besmislenoj tišini koju kao da narušavaju nepostojeći zvuci. Ali i njih je progutala gladna noć …
Tiho govorim, uz plamen sveće, u mislima, dok mirno počivaš u zemlji kojoj si se vratio. Bašta je pusta, tvoje mesto gde si sedeo je prazno. Takva sam i ja.
Suze bi bile OK. Ali samo liju tišine; bez suza, bez velikih reči, onih na vrh jezika, neizgovorenih. Tvoja duša, ta suštastvena nositeljica života, nepovratno je otišla...
Ostade parče vremena, sećanje i velika, teška zavesa iza koje, onako kako to u svetim knjigama piše, biva velika sveta tajna.
Posted in
Hroničarski zapis .
Dodaj komentar: (0).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
