311. - Kakvo vreme
riznica | 16 Novembar, 2018 21:15
Crni oblaci, masivni i odlučni, jezde nebom. Kiša kiši. Kapi se spuštaju niz staklo kao kakve puzavice.
Pljuskovi su, oduvek, počinjali i prestajali, pa se opet vraćali. Kasna je jesen, ponovo je došlo njihovo vreme. Skuplja se voda u plitkim baricama u kojima dugo mogu stajati samo krave, onako bezbrižne, i blenuti.
A ja, jedem iz navike, živim iz navike, jednom nogom oslonjena na zla vremena. Život reality-ja postao je reality života, naša stvarnost, otužna poput kasne kišne jeseni. Hleba i reality-ja. Život nas je opako ujeo.
Vrane su proteklih godina bile nepodnošljive. Znam dobro njihovo graktanje i sećam se, a nije to davno bilo, kako sam slušala i pokušavala odgonetnuti da li je ono bilo znak smrti ili najava vedrine, nečeg veselijeg.
A puknuće grom (znam), onako iznenada, kao što to obično biva, negde iza neke zavese od puzavica i pojaviće se procep i iz njega, riznica vedrine.
Dnevni boravak za zaludne, azil za pogubljene. Nemogućnost gledanja života svojim očima. S one strane stakla je duga, a ona se oseća kao da nema izlaza.
Osećaš li se kao da te gledaju oči života?
Posted in
Priče .
Dodaj komentar: (13).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
