87. - Košava
riznica | 28 Avgust, 2015 15:25Košava je jugoistočni vetar, koji duva sa Karpata. Donosi suvo i hladno vreme i ima veliki uticaj na lokalnu klimu. Najčešće duva tokom jeseni i zime. Udari vetra mogu dostizati brzinu i do 70 km/h, mada se prosečna brzina vetra kreće između 25 i 45 km/h. Zabeležene su i tople košave. Oseća se na severu do Subotice, na jugu do Niša a na zapadu do Šida. Nastaje kada je visok vazdušni pritisak nad Ukrajinom, a nizak nad zapadnim Sredozemljem. Najjača je na ulazu u Đerdapsku klisuru.(Wikipedija)
Novembar, 1993. godina
Dan je hladan i suv. Bila je Košava, dobro poznata. Bila sam i Ja, nova i nepoznata u svom novom gradu.
Dugo sam se dvoumila da li da krenem. Nije mi to bila obaveza koju sam zakazala, da ne bih mogla otići i bilo koji drugi dan. Nije mi se ni išlo, ali ipak sam odlučila da pođem, valjda samo zato što sam toga dana zacrtala da ću to završiti.Izađoh iz gradskog autobusa i osetih jake udare vetra u leđa. Na ulicama je bio tek poneki prolaznik, ali se i oni razbežaše. Gde li su samo tako brzo nestali? Pored mene prođe neki muškarac i nekako me čudno pogleda. Valjda je to trebalo nešto da mi znači, ..., ali nisam imala volje da o tome razmišljam.
Zadubih se u svoje misli i nastavih dalje prema nekim stepenicama. Nečija senka promaknu sa moje desne strane i to je sve. Ostadoh potpuno sama. Sa vetrom koji je sve jače duvao. Ruke su mi se već počele smrzavati. Nije bilo snega, koliko se sećam, ali je sve zaledilo i promrzlo do te mere da se nisam mogla držati za rukohvat ograde dok sam silazila niz stepenice. Nekako se izborih sa vetrom i uspedoh da savladam stepenice. Polako. A vetar je jačao. Uvlačio se u kosti i postajao deo mene, a ja u njemu sve dok se jedan njegov mlaz prolivao iz mojih šaka. Nosio me tako da sam tek malo nogama dodirivala tlo. Uhvatila sam ga. Uhvatila sam srž oluje i ona je razjareno besnela. Htedoh da stanem, ali ne mogoh. Pogledah napred, dalje, brisan prostor. Nema ništa za šta bih se mogla uhvatiti, videh sebe odnesenu do Obrenovca.
Ispuni me neko bolno osećanje nemoći, potpune izgubljenosti. Skupih se u sebe i čučnuh ne bih li se zaustavila. Ništa nije pomagalo. Gotovo je sa mnom, shvatih tužno i pomirih se sa tim.Vetar mi je izbijao vazduh tako da sada već nisam mogla ni normalno disati. Počeh lpostepeno gubiti svest. Zažmurih. Teško se boriti sa stihijom spolja i sa sobom iznutra. Čula sam pucketanje grana u daljini dok se vetar obrušavao na mene. Moguće je da su to pucketale moje kosti ili led oko mene. Međutim, zvuci su bili prigušeni kao da su jako daleko. Ništa mi drugo nije preostalo nego da se prepustim i uživam u naletima glasova.
Obuze me osećaj potpune usamljenosti, veće nego što je realno i bila. Bila sam sama bez igde ikoga ko bi se i zapitao gde sam nestala. Zabolelo me više to saznanje da neće biti nikoga ko bi me potražio od toga što ću nestati u oluji.
Povremeno sam otvarala oči. U izmaglici ugledah zgrade. Ponadah se, ali avaj! Bile su suviše daleko i nisu bile na pravcu gde me vetar nosio. Nemoguće je stići do njih.U polusvesti počeh osećati ukus šljiva koje sam uzimala iz činije vremena, uz pucketanje vatre koju sam sada već jasno i čula. Osetih toplinu i obuze me milina. Baš je lepo. Prepustih se. Vetar me i dalje nosio, gotovo bacao.
Posle ko zna koliko vremena otvorih oči i postadoh svesna hladnoće i situacije i okruženja. Krajnje je vreme da se dohvatim zgrada, pomislih, ako mislim ostati među živima. Počeh se boriti , hvatati i nogama i rukama za svaku i najmanju izbočinu na zemlji. Bauljala sam tako bez osećaja za vreme sa samo jednim ciljem – dočepati se zgrada.Kada sam sledeći pot otvorila oči ugledah zgradu ispred sebe. Vetar me toliko snažno bacio da se gotovo zalepih za nju celom svojom površinom. Osetih kako sam se razbila u hiljade malih komadića koji počeše da klize niz zid. Sklupčah se. Šćućurih. Okrenuh leđa zidu i ostadoh tako neko vreme. Kad sam ponovo osetila hladnoću, pomislih da se moram sada dokopati ulaza, sa druge strane zgrade gde je vetar i dalje divljao. Dođoh do ivice ali kada sam shvatila da će me kovitlac beznadežno ščepati i odvući, vratih se na zaštićeno mesto i ostadoh neko vreme. Počela sam osluškivati vetar. Napregnuh sva čula da shvatim šta treba da radim. I posmatrajući tako shvatih da duva u periodičnim naletima udara i da je u nekom trenutku dovoljno slaba da se mogu provući. Krenuh još nekoliko puta i u nekom trenutku osetih daq mogu i prođoh do prvog ulaza. Uhvatih se za vrata. Zaključana. Dođoh do drugog. Isto. Ostao je još jedan ulaz ...
Koliko sam bila tu, šta se dalje dešavalo ne sećam se. Kako sam se uspela vratiti kući, ni toga više. Znam samo da je bio mrak i kasni noćni sati. Umorna se stručih na krevet. I zaspah.
Za sve ove godine tako nešto se nije ponovilo. Možda ni Košave nisu ono što su bile, možda sam se navikla, a možda sam i ojačala. Možda sam se naučila čuvati od vetra.A možda je i zato što sam ga tada progutala!?
Posted in
Hroničarski zapis .
Dodaj komentar: (6).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
