114. - Dostava cveća
riznica | 30 Septembar, 2015 14:47
Taj dan mi je bio rođendan.
Sedimo u kancelariji i radimo, nakon što su mi kolege čestitale i izljubili me ....
Domalo, dostavom dolazi ogroman buket cveća.
Predivan, ooooogroman.
Zahvalim dečku iz cvećare, on mi se nasmeši, ja potpišem i on ode.
Muškarci ćute, a žene, ma ćute i one a osećam kako me ljubomorno gledaju. Ma šta ljubomorno, već me mrze.
Pogledam , zavirim unutra, ... nema čestitke, nema pisamca, nema poruke ...
NEMA NIŠTA!!
Gledam bolje.
Gledam još. (već pomalo nervozno)
Ništa.
Srećom, neko je već zaključio (naglas) da je od muža, pa je tako i prošlo.
Ali, ne lezi vraže, moj dobar drug me i dalje gleda i tiho pita:
- Dobro, hoćeš li se zahvaliti čoveku?!!
- Kome? – pitam;
- Pa, valjda mužu, ako nije neko drugi?
- Vidiš li da ne piše od koga je? Jesi li ćorav?
- Dobro, zovi pa pitaj da li je on?
- Ma nemoj! A šta ako nije? Pitaće ko to meni šalje cveće?
- A šta ako jeste?
- Hm... (?)
- Pa ništa.
- Kako ništa?
- Lepo ništa. Ako jeste zahvaliću mu se kada dođem kući...
(duža stanka)
- I?
- Šta i?
- Šta si odlučila, hoćeš li se zahvaliti čoveku, red je?
- Neću.
- Kako nećeš?
- Lepo neću. Red je bio i da se potpiše. Vidiš da ne piše od koga je. Znači nemam se kome zahvaliti. A, btw. cveće je predivno, uživaću u njemu, to je sasvim dovoljno. To je i bio cilj, zar ne?
- Ma ne znam, ja bih se opet zahvalio!(?)
- I ja bih da znam kome ....
(i tako se raspravljasmo, bome, više od dva sata, ali ja ne popustih ...)
Cveće sam ostavila na poslu (buket je bio toliko velik, da sve i da sam htela, nisam ga mogla poneti). Ruža je bilo onoliko koliko sam tada imala godina. Mnogo! (preko trideset)
Kada sam došla kući, muž ćuti. Ćutim i ja........
Nikada nisam saznala ko mi je poslao taj prekrasni buket cveća za rođendan!
Šteta!....
Posted in
Hroničarski zapis .
Dodaj komentar: (5).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
