12.-Aleja lipa
riznica | 17 April, 2015 15:16
Lepe su aleje, i leti i zimi, onako osunčane, pa kada se sunce više ili manje probija kroz krošnje navlačeći one male sitne bore na lice ...
Sadašnjost, čvrsto uverena da je prošlost nadigrana, pogledom prati poljane, isprekidanim stablima lipa, onom besmislenom ravnodušnošću koju može samo ravnica da pobudi. Sunce se razlilo livadama ne mareći mnogo što se mesec nekoć tu prevrtao, dugo, na goloj postelji travnate asure, pre nego je uspeo da zaspi.
Tokom nesanice koja ga je izluđivala steknu punu svest o mračnom osećaju poraza koji događaji usadiše u njegovo srce. Taj nespokoj, a potom jurnjava krtica i miševa i užasna skamenjenost tla, sve se to zaveri da bi ga jedna slepa sila odvukla do vira sećanja kojih se najviše plaši ...
I dok sunce uveliko osvaja livade, koga je briga za izbezumljeni mesec i njegovu oskudnu postelju... Aleja je napupila prvim lisnim pupoljcima i samo što nije zatvorila krošnje lišćem. Sva lepota je na pomolu da se izlije.
Posted in
Priče .
Dodaj komentar: (0).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
