28. - Prašnjave senke
riznica | 15 Maj, 2015 09:41Stajala je sama usred noći sa mnoštvom zvezda koje su se prostirale na izneverenom nebu kao milioni milosrdnih ponuda. Znala je da će to priviđenje trajati samo tren.
Udiše duboko.
Diše.
Diše.
Ona hladna i savršena jutarnja izmaglica ponovo je obavija kako joj je volja.
Uvek je bila kukavica. Bojažljiva uplašena kukavica. Stalno. Još od malih nogu. Bila je ubeđena da je za to kriva njena porodica, rodbina pa i društvo u celini.Telo joj se često grčilo, a ona bi postajala krhka i lomljiva i zapadala u neki proces uhodane tišine. Sve bi tada zamuknulo, ukočilo se, kao da nije postojalo ništa drugo osim sveobuhvatnog prisustva tog čoveka koji se čitavom težinom spuštao na nju i sve što joj je drago, a ona bi se šćućurila duboko u svojoj osrednjosti, negde u ćošku svemira i netremice zurila u svetlost zvezda koja je dopirala kroz hladnu prazninu i provlačila se kroz pukotinu njenih svetova jave i sna, a onda bi tihim glasom mrmljala, skoro ne dišući, stihove svih pesama koje je znala ... Tako joj se činilo da se otkucaji njenoga srca koliko – toliko smiruju, mada bi je s vremena na vreme neki novi šum naveo da se trgne.
Vreme prolazi, polako, sasvim polagano klizi niz senke čije se siluete mogu videti kako krajnje usporeno odlaze kroz odškrinuta vrata a ona se vraća nazad u normalan život, među upaljena svetla. Njemu je, ustvari, mnogo nedostajala njena ljubav koju je tako nemilosrdno odbacivao, a ona ostajala tužnog pogleda u prazninu.
Sada, međutim, nije mogla više da ga voli jer do daljine njihovih razmaknutih svetova ljubav više nije mogla dobaciti. On se njoj zamerio, samo što ona ćuti o tome.
Posted in
Priče .
Dodaj komentar: (2).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
