42. - Jedna obična jutarnja priča
riznica | 05 Jun, 2015 09:51
Imala je običaj da svoju prvu, jutarnju kafu i sok pije sam u obližnjem kafiću, brzinski listajući novine i gledajući samo naslove. Uvek isto, standardno, puno isforsiranih senzacija i gluposti ...
Ponekad bi joj se na kafi pridružio gospodin Karlos. Nosio je šešir uz moderno i skupoceno svetlo odelo leti, a tamno zimi. Navika iz boljih dana. On joj je, inspirisan uspomenama koje je njena pojava budila u njemu, stalno iznosio nostalgične ponude tipa - e, da smo se upoznali pre pedeset godina ... pazio bih te kao kraljicu, što zaista i jesi!! E, da ceo jedan život nije uzalud bačen, možda bismo i bili srećni, veselo ga je zadirkivala, a on bi se onda zavalio u pletenu stolicu i duboko zaronio u svoja sećanja, a ona listala novine ...
Ostali gosti su uglavnom bili malo pričljivi penzioneri. Svi su izgledali tužno i nekako izgubljeno, baš kao da ih je vreme pregazilo i usput im iz pamćenja izbrisalo sve svetle trenutke njihovog života i kao da im sumrak sadašnjice pojačan sa sutonom njihovog života nije dao ni da gledaju, ni da dišu a kamo li da se u tim godinama nečemu nadaju ...
Ona je, pak, bila žena koja je čitav svoj život nosila sa sobom, na leđima, kao puž kućicu. Baš tako se i kretala kroz život, teško i tromo uprkos svoj svojoj enormnoj životnoj energiji, rasipajući je na one okove koje joj je neko još u detinjstvu privezao za obe noge da joj se ne da pomicati napred, nego da večno tapka u mestu.
Jutros Karlos nije bio tu. Ni ona nije listala novine. Zagledala se u do pola ispijenu čašu i pretresala u glavi sve svoje uspomene, njoj tako važne i zamišljena prekopavala po uglovima svoga postojanja, prebacujući ih jednu po jednu i skupljajući sve istrošene krhotine stvari koje su joj se dogodile, ljubavi i rastanaka, doba uspona i padova, pobeda i poraza, neizmernih radosti i suza koje su neizdrživo pekle i svih onih ostalih detalja koje je držala u uspomenama kao da se radi o dragom kamenju. Da je Karlos sada tu to njeno premotavanje filma života ne bi trajalo unedogled. On bi joj rekao, draga moja princezice, kada te počnu osvajati sećanja i nostalgija znači da je starost već uveliko ušla na vrata života ...
Trgla se da bi prekinula neizdrživu buku koju su proizvodile uspomene i sećanja u njenoj glavi, naglim pokretom ispila preostalu sadržinu čaše i napustila kafić. „Život teče – tko ga ne stigne, ostaje sam” rekao bi Pješkov – Gorki, a pred njom je bio naporan dan sa puno obaveza i nikako nije htela da „ostane sama“.
Posted in
Priče .
Dodaj komentar: (0).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
