105. - Ptičija tragedija
riznica | 21 Septembar, 2015 09:57Sunce se kretalo ka zenitu pa je dnevna svetlost sada jasnije otkrivala detalje susedovog dvorišta. Na južnoj strani dvorišta se ukaza veliko jezero između visokih, ponosnih čempresa. Bilo je tu, bliže vodi, i šipražja u kome su boravile patke, guske i ševe. U jasikinom šumarku ugleda prelepu mladu fazanku kako stoji na nekom čudnom panju, puno takvih panjeva okruženih kamenjem jezivog oblika koje ga je okružovalo kao čudovišta, ali fazanka se nije plašila.
Naša Golubica se strese. Čudnog li dvorišta, bože mili!??
Videla je ona tačudovišta sa svojim iskolačenim očima negde ranije, ali se nije mogla setiti gde tačno; možda u svome snu?
Ne hte više o tome da razmišlja.
Vetar je sada sasvim legao i dan se smirio. Ona poče razgledati okolo i tek tada ugleda i druge lepe i prijatne ptice, žune, vrapčiće, slavuje, senice, detliće, bilo je i papagaja (valjda su ih puštali iz krletki da slobodno lete) i jednu lastavicu ... Slavuji su pojali najlepše pesme koje je do tada čula, pa je i sama počela pevušiti. Imalo je to dvorište svojih čari i svoju lepotu.
Najzad se diže da pođe kući, kad joj počeše prilaziti neke ptice, te tako započe njihovo druženje ...
Primetila je i neke paune kako se šepure dvorištem, sa gladnim pogledima punim žudnje.Pogled izbliza na sve njih davao je sasvim drugačiju sliku nego kada su se oglašavali iz daljine. Videla im je lice, usne, oči; iz nekih je zračila ljubav i dobrota. Pružiše ruke jedni drugima.
Nije baš sve tako crno i beznadežno, pomisli ponovo.
* * *
U veselom čavrljanju prođe dan, često ometan kreštanjem kreja, graktanjem gavrana i raznim drugim urlicima i zvucima. Sve ptice su igrale svoju, čudnu igru, sebi svojstven ples, neke su se u tome svađale, sve je ličilo na performans. U nekim trenucima prljave igre čar je bila tako mrtva kao da je svaki smisao napustio život.
I ne potraja to dugo.
Na krilima mraka spusti se neizvesnost i nadvi nad njom, izađe neki duh kao veštac, zaplete se među drveće, u cveće, travu, u svaki onaj oštri zluradi kamen što se skrivao duž obale jezera, u visoke čemprese i krošnju topole , svuda baš svuda se uplete.
„Zatim izađoše buljine i ptice što lete noću. U šumi nastade jedna svirepa ptičja tragedija – neko mračno gonjenje u sumraku nad paprati; prodorni krici stvorenja u koja se zarivaju kandže; i, pomešani snjima,promukli gnevni urlici pobede. Dugo je trajala ta noćna larma koja je u zvucima davala simbole sve svireposti u srcu Prirode; dok najzad smrt nije smirila tu oblast. A neka duša koja bi žalila za beguncima, mogla bi još jednom slušati, ali bez plača.Tada je jedan slavuj počeo svoje dugo treptavo izvijanje; i jedna ševa zapeva u mladom žitu. I opet je noć zastala duboko zamišljena u ćutljivim vrhovima drveća, u još tišim dubinama vode.“ Džon Golsvordi
Posted in
Priče .
Dodaj komentar: (0).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
