119. - Fizionomija i svoje Ja
riznica | 07 Oktobar, 2015 19:59"Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jače osećam da je jaz nepremostiv. Taj čovek je tu; ja vidim njegove jasne oči koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuđuje me, nalazi da sam prosečan ili glup čovek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi?
Velika je tajna neznana misao nekog bića – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potčiniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, čuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaći, ni ući u nj, zato što mi niko nije sličan, zato što niko nikoga ne razume."
(Gi De Mopasan, Usamljenost, Izabrane novele)
Ipak, stara izreka kaže, oči su ogledalo duše, a ljudsko telo je njena odeća. Fizionomija otkriva karakter. Govor i postupci nisu dovoljni, potrebno je uključiti sva čula da se stvori potpuna slika o nekome.
Ah, te uloge u životu, nikada nisi načisto s kojim likom iz kog vremena imaš posla. Ljudi se vole pretvarati da su ono šta nisu, bauljaju oko nas u raznim kostimima, slatkorečivi, i čini se da je sve na polici, golo pred nama. A nije.
Posted in
Priče .
Dodaj komentar: (0).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
