149. - Buđenje
riznica | 15 Decembar, 2015 15:24
Sunce se spustilo nisko, a nebo je gorelo kao buktinja koja, usled treperave igre svetlosti, poče stvarati slike, jednu za drugom. Kretale su se sve brže. Promicale vrtoglavom brzinom da sam morala sklopiti oči i leći u ležaljku da ne padnem od vrtoglavice, a one onda zastadoše, rasplinuše se i ukaza se velika svetla dvorana.
* * *
Kralj me dočekao stojeći kraj zlatnog prestola u okrugloj dvorani okićenoj zvezdama, a sa svoda su visili nevidljivi konci na čijim krajevima su bile okačene zlatne ptice raširenih krila, kao da lete.
Zidovi dvorane su bili ukrašeni primordijalnim likovima dvodimenzionalnih slika u anatomski nemogućoj pozi, čista materija, bez duha i energije misli od koje se sastoji Ljudsko Biće.
Obuzela me strava od nečega neobjašnjivog.
Ćutanje
On se onda okrenuo prema meni, pa nabirući čelo upitao me:
Zašto me se ti ne bojiš?
Zato što je Bog, koji je tebe načinio strašnim, mene načinio neustrašivom;
odgovorih mu, ne mogavši smisliti ni jedno drugo suvislo ni razložno objašnjenje u času u kome sam se budila.
Posted in
Priče .
Dodaj komentar: (3).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
