294. Lišće
riznica | 23 Novembar, 2017 14:45Iza živopisnih brežuljaka slivenih ujedno, sunce je dobacivalo svoje poslednje zbogom, palila su se ulična svetla, a mesec, svetiljka noći, počeo je da se otkriva iza oblaka i pokazuje svoj vedri lik. Duša vremena naslonjena na nebo je pev pučine u večernjim odjecima večnog leta. Ispod njega je jedno drvo sa prosutim lišćem postalo platno na koje sunce baca svoje zlatne zrake. Priroda stvara novu sliku godišnjeg doba.
Dugo sam se zadržala čeprkajući po uvelom lišću nataloženom po ulicama; s tugom gledam uprizorenu prolaznost, jer tužno je osetiti zimu koja se uvlači u kosti, u život i da, slušajući ga kako glasno šumi: ne diše više.
Vraćam se životu i tonem u zelene dubine još svežeg lišća, tamo gde su srce i duša njegovog života; iznova polako prelistavam stranice godišnjih doba i naših doba, sve misli, strasti, dane zanosa, dane tuge, treptaje nade, kidanja u duševnim mukama.
Sve sada vidim prolaznim, i poželim da je to lišće zelena, mlada trava i da mogu leći u postelju njenu meku.
Posted in
Priče .
Dodaj komentar: (14).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
