Menu:

Recent Entries

Categories

Priče [168]
Poezija [20]
Hroničarski zapis [69]
Kolarac - koncerti [9]
Generalna [22]
Zemun [7]
Haiku poezija [6]
Zbornik [0]
Konvolut [0]

Links

Link blogova
- Prečica do sna
- merkur
- nietzsche
- Dragi lepi svete moj
- Svet mašte
Link muzika
- Historia de Amor
- Flaer Smin
- Hana`s Eyes
- GIOVANNI MARRADI - Just For You
- Passage Into Midnight
- Moonlight sonata
- Secret Garden - The Promise
- J.Linstead
- Shevaree
- Enya
- Inxs
- Ry Cooder
- Chris Spheeris - Electra
- Mix Laura
- Saint Privat - Poisson rouge
- Moreza - tell me why
- Continuando
- Hindi Zahra
precica.do.sna@gmail.com

Syndicate

RSS 0.90
RSS 1.0
RSS 2.0
Atom 0.3

294. Lišće

riznica | 23 Novembar, 2017 14:45


Iza živopisnih brežuljaka slivenih ujedno, sunce je dobacivalo svoje poslednje zbogom, palila su se ulična svetla, a mesec, svetiljka noći, počeo je da se otkriva iza oblaka i pokazuje svoj vedri lik. Duša vremena naslonjena na nebo je pev pučine u večernjim odjecima večnog leta. Ispod njega je jedno drvo sa prosutim lišćem postalo platno na koje sunce baca svoje zlatne zrake. Priroda stvara novu sliku godišnjeg doba.

Dugo sam se zadržala čeprkajući po uvelom lišću nataloženom po ulicama; s tugom gledam uprizorenu prolaznost, jer tužno je osetiti zimu koja se uvlači u kosti, u život i da, slušajući ga kako glasno šumi: ne diše više.

Vraćam se životu i tonem u zelene dubine još svežeg lišća, tamo gde su srce i duša njegovog života; iznova polako prelistavam stranice godišnjih doba i naših doba, sve misli, strasti, dane zanosa, dane tuge, treptaje nade, kidanja u duševnim mukama.

Sve sada vidim prolaznim, i poželim da je to lišće zelena, mlada trava i da mogu leći u postelju njenu meku.

 

Posted in Priče . Dodaj komentar: (14). Trekbekovi:(0). Permalink
«Next post | Previous post»

Comments

  1. 1. Лаки  |  11/24,2017 at 18:58

    И Газда Миткету би очи засијале од суза као лишће на јутарњој роси, када би прочитао овај „жал“. Ако је „жал“ прејака реч, ја се извињавам. Увек када је употребим, врати ми се коментар (брецање) да грешим, да нема жаљења, да је све, што се у животу збило жељено и планирано.

    И тако је скоро увек.
    Само ја имам „жал“.

    И код мене крај реке је свакојаког лишћа. Знам понекад да се опружим по том сувом и шушкавом тепиху и да као дете слажем највеће и визуелно најлепше листове. Када скупим ту лиснату гомилицу, знам шта ми сваки лист значи и коју сам му намену дао, па исту гомилицу бацим у вис. Више то личи на неку дечију игру, мада у том бацању има симболике и скривених жеља. Лишћу је висина живот и свет.
    У његовом поновном падању видим сву пролазнозност која ме окружује и која се налази и у нај ситнијој материји, у мени, у нама. Нико јој још није, променио ток.

    (Увек филозофирам по мраку. Добро је, што је само по мраку)

  2. 2. mandrak72  |  11/24,2017 at 20:13

    Ispod lišća i kesten se pronađe. :)
    pozdrav

  3. 3. Лаки  |  11/25,2017 at 08:28

    mandrak72,
    испод лишћа зна склупчана змија да чека свој плен.
    Све зависи од врсте"шуме", и човека који борави у њој, тако ми се чини.
    Људи као ти обично налазе, кестен, лешник, неотровну гљиву, док ја ето ..... :-))

  4. 4. lastavica  |  11/26,2017 at 06:41

    Sve i jeste prolazno. Što pre to prihvatimo, naučićemo da cenimo svaki naš dan.

  5. 5. Aneta  |  11/27,2017 at 19:15

    Laki :-)
    Tekst je nastao u znak sećanja na moga oca, čiju godišnjicu smrti smo obeležili u subotu ...ali kako nisam htela da tekst bude klasično komemorativan, proširila sam svoja opažanja prolaznosti i nestajanja ...
    ...:-)
    A i na Prečici su isto tako pogrešno pomislili ispočetka ...;)

  6. 6. Aneta  |  11/27,2017 at 19:35

    mandrak72
    Draži mi je kad me mirisom dozove :-)

  7. 7. Aneta  |  11/27,2017 at 19:51

    Laki
    Zmije brumiraju tokom zime, a ako se sklupčaju i leže to je u pećinama ili ispod stene gde je toplije jer same ne mogu regulisati telesnu temperaturu pa biraju topla mesta... obično ih nema tu gde pretpostavljaš ;)

  8. 8. Aneta  |  11/27,2017 at 19:53

    lastavica
    ...a kad su teška vremena, priželjkujemo je ... :-)

  9. 9. Лаки  |  11/28,2017 at 08:17

    Извињавам се!

  10. 10. Aneta  |  11/28,2017 at 09:45

    Laki
    samo smo malo analizirali šta zmije rade zimi ...:-)
    a evo si me inspirisao i za sledeći post...
    a,
    planirala sam da za treći rođendan ovog bloga objavim 300-ti post...
    i,
    kako je svima poznato, ovaj blog blizanac je samo par minuta mlađi od Prečice do sna ...

  11. 11. Aneta  |  11/28,2017 at 09:53

    Laki,
    e da,
    ako se izvinjavaš što si krivo shvatio post,
    ma ništa zato, i na Prečici je išao sličan i isto je isprva pogrešno shvaćen...
    Ne možete vi znati šta sam ja mislila, zato se uopšte nisam ljutila, samo sam objasnila čisto da biste razumeli da nije to što ste svi pomislili ... :-))

  12. 12. Aneta  |  11/28,2017 at 09:56

    Ne volim patetične tekstove i volim provocirati maštu čitalaca ;)

  13. 13. Лаки  |  11/30,2017 at 12:59

    Патетичне приче.

    Драга Анета, ни ја у принципу не волим патетичне приче. Када нешто пишем ја не планирам у напред која ћу осећања дотаћи код онога који моје писање чита. Свако причу види на свој начин. Ево дајем пример од јуче, из приче коју сам објавио на једном блог кафеу.

    Бруталност или патетика?

    „Пораних јутрос па по првом ињу које паде ове године, одох да се по договору нађем са чобанином који цело лете напаса своје стадо оваца уз обалу реке. Кратко се поздрависмо, он ми рече, да бирам. Угледах једно разиграно јагње које се тек насисало топлог млека. Бела брадица и црвене уснице још су биле беле и мирисале на млеко. Очи му цакле од радости, јер први пут види оволико белине око себе. Живот је то!
    Њега , рекох кратко.
    Дохватих се ножа. Све је брзо и кратко трајало.

    Жара је било доста . Положих одрано јагње у сач, около набацах кромпира, покрих сач поклопцем а све дебелим слојем жара. Весео протрљах руке што је већи део посла завршен, радујући се гостима који ће доћи, потегнух добар гутљај из хладне флаше. Осетих врелину како се спушта ка желудцу. Живот је баш леп, промрмљах себи у браду, па цугнух још једном.“

    Многи ме јуче на блог кафеу осудише што са овом причом патетишем поводом некадашњег празника бивше нам државе, 29 новембра, и како је тог дана држава била највећа кланица на свету коју је организовала комунистичка власт. Док сам писао причу нисам знао који је датум.

    Многи ме осудише да сам црвени „комунац“, и да ме под хитно треба стрељати док је моја тајна ризница пуна кокарди које су носили моји претци.

    Многи ме осудише за болесну бруталност и да болеснику попут мене треба забранити писање на блогу. А, мени пуно „двориште“ (Мали рит) животиња, које даноноћно чувам и браним од ловокрадица.

    Зарад истине, прича се није ни десила. Моја писана провокација која је успела била је, како се из коментара види, патетична а са друге стране крајње брутална.
    Наравно, ја чак и не пијем.:-)

    Поздрав драга Анета.

  14. 14. Aneta  |  11/30,2017 at 18:24

    Laki
    Lako se moglo zaključiti da je tvoja priča provokacija, ali ona pokazuje da ljudi pravolinijski razmišljaju ili skoro nikako ne razmišljaju.
    Mogao si nastradati. :-)

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

<

Map IP Address
Powered byIP2Location.com