97. - Una nota circa pausa
riznica | 14 Septembar, 2015 12:06Tačno vreme.
Pauza.
Jesen je moje godišnje doba.Zato žurim da bih na vreme mogla udahnuti današnji dan.Nakon one dosadne kiše i hladnoće sunce je prirodi ponovo podarilo onaj željeni sjaj. Jači vetar hladi; prvi jesenji dani su počeli otkrivati svoju lepotu do raskoši koja tek sledi. U krošnjama se počinju mešati nijanse crvene. Retko opalo, uvelo lišće vetar nosi i kovitla. Lepa je rana jesen, topla, bojama i danima.
Prija mi šetnja parkom.
Miris zemlje koja se još nije ohladila dopire do moga lica. Grli me toplinom, vetrom miluje. Kad bih se mogla zadržati tu zanavek, u tom zagrljaju koji i nije bio zagrljaj – u svom zanosu na ovoj mirisnoj postelji na kojoj još niko nije ležao izuzev buba, cveća i onog uvelog lišća koje je vetar već odneo; izuzev sunčevih i mesečevih zraka koji svakodnevno dolaze, a nikada se tu nisu sreli i svesni su svoje blizine, osećaju se i prepoznaju u senkama i vetru što je ljubio zemlju! ...
Pola sata i gotova pauza.
Svaka lepota kratko traje, ali se ponavlja, pa ću i sutra ponovo uživati u lepotama rane jeseni.Samo da potraju lepi dani.
Posted in
Hroničarski zapis .
Dodaj komentar: (2).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
