98. - Moj Zemun – Uvod
riznica | 15 Septembar, 2015 13:34Sunce je već bilo izašlo i nebo je izbledelo do plave boje ptičijih jaja. Šetam velikim zemunskim parkom i čini mi se da istovremeno prolazim i kroz sadašnjost i kroz prošlost. Prošlost je naslagala slojeve i slojeve događaja, građenja i rušenja, ratovanja i mirenja, i sve to miriše bogatstvom postojanja.
Zemun je do odvajanja dela teritorije i formiranja opštine Surčin sa Palilulom bio najveća beogradska opština. I sada zauzima veliku teritoriju, ali kad kažem Zemun, ovde ću podrazumevati samo Staro jezgro. Reću ću i “grad” u skladu sa onim kako se Zemunci osećaju. Kad idu u centar Beograda, Zemunci to kažu “krećem za Beograd”! - kao da putuju ne znam gde, a bliže je nego iz bilo kog drugog kraja. Ostala navika od davnina.
Moj dolazak u Beograd bio je, ustvari, dolazak u Zemun. Živela sam kod sestre i zeta u Ugrinovačkoj ulici, na malom broju, par meseci a posle sam se osamostalila… ali kako tada postadoh, tako sam i ostala Zemunka, iako sam tek posle 4 - 5 godina samo još jednom došla da živim u Zemunu. Kratko, opet. Ali sam zato i poslom i privatno ostala povezana sa ovim “gradom”.
I volim ga.
Veoma.
Moj Zemun.
Silueta grada u izmaglici savršen je otisak obrisa tame odgrizen od kristalnog neba u kome se preslikavaju boje Dunava i krajolika. Srebrena linija u svetlosti dana odvaja konturu siluete grada, koji se od Gardoša stepenasto spušta. Milenijumska kula, koja se može identifikovati kao mikrocelina Gardoša, sa svojih 36 metara najviši je deo zidina tvrđave kojoj pripada, nekada fortifikacija,a danas u službi umetnosti i kulture. Poput stražara izdiže se na uzvisini, bila je simbol moći, bila i ostala osmatračnica iznad čije suncem obasjane terase i krova struje snažni vetrovi i sa koje se pruža najlepši pogled na Dunav i preko Save na kalemegdansku tvrđavu.
Zemun je za vladavine Turaka, navode njihovi izvori iz katastra 1546. godine bio selo sa tačno 78 domova, prepun putnika i namernika i nemiran i danju i noću. Dvadeset godina kasnije postaje “varoš” jednako nemirna, čiji stanovnici po svojim kućama dočekuju poštanska kola i primaju tatare na konak.
Prolazeći glavnom ulicom koja se sada isto tako i zove, sa svom lepotom i živopisnošću svojih zaštićenih fasada i objekata nikada ne bih povezala da je moj Zemun nekada, u tom 16 veku, bio neugledna varoš sa palisadama ispod brda na kome je i tada bila izgrađena tvrđava i da su ulice, kao i sve druge po Evropi, odavale smrad kakv mi moderni ljudi ne možemo ni da zamislimo.
Po pisanju Evlije Čelebije, a to je već 17 vek (1663) spominje se tvrđava koja stalno propada, gradska varoš u ravnom polju istočno od tvrđave na obali Dunava; 400 šindrom pokrivenih sirotinjskih kuća. Džamija . šest kapela, osnovna škola i tekija. Čelebija konstatuje da mesto nema čaršiju i da stanovnici Zemuna dobijaju robu iz Beograda u kome rade kao zanatlije. E, iz toga perioda potiče ono “idem za Beograd”.Čelebija očigledni nije bio oduševljen izgledom Zemuna.
Henrik Otendorf daje potpunije podatke za istu 1663. godinu, donosi plan varošice i tvrdi da je varošica prilično dobra i na turski način lepo izgrađen, sa kućama većinom od drveta i naboja, izuzev lepe, nove, zidane i limom pokrivene džamije i velikog hana. Na bregu stoje ruševine i nenastanjene zidine starog zamka, ostataka neke lepe i velike građevine. Padom Turaka 1688. godine u Zemun ulazi austro-nemačka vojska. Izgled varošice se naglo menja jer orjentalne male kuće od slabog materijala nisu mogle odoleti silnim naletima zahuktale vojske...
Posted in
Zemun .
Dodaj komentar: (0).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
