179. - Starenje
riznica | 23 Februar, 2016 09:17Teško se navikavamo a još teže mirimo sa starenjem, a vremenom nas i same misli guraju ka skončanju. Stoga sve manje primećujemo lepotu okruženja i sve ređe učestvujemo u njoj. I sve je više zanosa kome ne pripadamo pa svet vene i umire samo u našim očima ...
I kad gledam ljude koji su se godinama održali sveži i vitalni, stalno mislim da njihove živote nisu pratile teškoće...ali ne, oni su samo drugačije gledali na život, poput građevinskih radnika u životu su visili o koncu i na lancu, okrenuti naglavačke. Tako su sačuvali zdravim kapilare u glavi i ojačali stomak. A bez jakog želuca nema ni dugog opstanka i to se može postići samo ako se dovoljno dugo svet posmatra naopačke. Onda ne bude važno što on ide kako ide i neka misli da je ispravan ...
I u konačnici uvek nas plaši i samoća.
A od svake samoće najgora je moralna usamljenost, činjenica da je jedna misao sama. Usamljena, prkosna i nemoćna. U samoći se gubi originalnost, a sa druge strane prkos nema krunu slave niti cenu hrabrosti. Možda je to i sva beda starenja?
Posted in
Priče .
Dodaj komentar: (21).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
