Menu:

Recent Entries

Categories

Priče [148]
Hroničarski zapis [67]
Poezija [19]
Kolarac - koncerti [9]
Generalna [22]
Zemun [7]
Haiku poezija [6]
Zbornik [0]
Konvolut [0]

Links

Link blogova
- Prečica do sna
- merkur
- nietzsche
- Dragi lepi svete moj
- Svet mašte
Link muzika
- Historia de Amor
- Flaer Smin
- Hana`s Eyes
- GIOVANNI MARRADI - Just For You
- Passage Into Midnight
- Moonlight sonata
- Secret Garden - The Promise
- J.Linstead
- Shevaree
- Enya
- Inxs
- Ry Cooder
- Chris Spheeris - Electra
- Mix Laura
- Saint Privat - Poisson rouge
- Moreza - tell me why
- Continuando
- Hindi Zahra
precica.do.sna@gmail.com

Syndicate

RSS 0.90
RSS 1.0
RSS 2.0
Atom 0.3

242. - Đurđic

riznica | 16 Novembar, 2016 11:54

 

 

 

Slava - prastari narodni običaj proslave domaćeg zaštitnika i davaoca kod paganskog čoveka. Među Slovenima, najbolje se održala kod Srba. Srbi su slavu kontinuirano i najduže zadržali.

Sveća - vino - žito - slavski kolač, sve ostalo je nadogradnja. 

Žito se ne prinosi za pokoj duše svetitelja, već za pokoj duša predaka koji slaviše slavu pre nas.

Slava potiče iz kulta predaka, jednog od najvažnijih praslovenskih kultova. Naime, stari Sloveni su, Srbi posebno, veoma držali do porodice i odnosa prema precima. Slava je tada (a i danas) upravo održavala vezu sa precima i poreklom. Slavljenjem, porodice su prenosile kulturno nasleđe sa pokoljenja na pokoljenje i čuvale svest o sopstvenom poreklu 

Posted in Priče . Dodaj komentar: (14). Trekbekovi:(0). Permalink
«Next post | Previous post»

Comments

  1. 1. Aneta  |  11/16,2016 at 12:14

    Za razliku od većine običaja koji su zajednički za ceo narod, svaka porodica odvojeno slavi svog sveca. Sveca sinovi nasleđuju od glave porodice - obično oca. Ćerke nasleđuju slavu samo ako ostanu u kući; udate žene obično slave muževljevu slavu.

  2. 2. Лаки  |  11/16,2016 at 14:10

    Још мало појашњења о обичају празновању слава код Срба.

    Слава је христијанизовани облик старог словенског празника посвећеног митском претку породице или породичним прецима уопште. Славити славу значи одржавати везу са прецима и пореклом. Веома је распрострањено и веровање да прослављањем славе Срби само одају пошту свецу који је заменио претходног паганског бога-заштитника.

    Пошто су Словени дуго живели у родовском друштвеном уређењу, разумљиво је што се код њих дуго очувао култ предака. Тако, обичај славе највероватније представља замену породичног, односно родовског паганског заштитника хришћанским светитетељем заштитником. Наиме, како је после примања хришћанства постало јасно да је немогуће искоренити паганске, народне обичаје, српски архиепископ Сава је у 13. веку упутио свештенство да, уместо прогона, паганској традицији дају хришћанска обележја. Тако је слава стигла у српску традицију.

    Данашњу форму слава коначно је уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године. Данас, поред породичне славе, постоје и црквене, градске, племенске, па чак и страначке или занатлијске славе. Подсетимо се, Београд слави Спасовдан, Нови Сад Ђурђиц, а Ниш Светог цара Константина и царицу Јелену. Какво год било порекло овог обичаја, слава је увек празник који окупља породицу и пријатеље који око трпезе размењују шале, приче и анегдоте... све у добром расположењу и незаобилазну чашицу (или две).

    Ипак, слава се не може прославити без ових обичаја и симбола:

    Славска свећа

    На столу за време славе увек стоји свећа која увек треба да је направљена од чистог пчелињег воска. Она означава жртву – најчистију и најневинију јер молитва свечара и његове породице треба да потиче из чиста срца и мирисне, неукаљане душе. Такође, славском свећом се означава свечаност празника и симболизује победу светлсоти над мраком.

    Жито

    Пред славу у кући се кува жито (кољиво). Овај симобл је у црквеној употреби још од најстаријих времена и подсећа на биљне жртве из старог завета. Сматра се да оно представља илустровану везу овоземаљског и загробног живота.

    Свећење водице

    У многим местима је обичај да пре славе свештеник дође у кућу да свети водицу (освешта воду), од које ће касније да буде умешен славски колач.

    Славски колач

    Када се уочи самог дана славе заврше све припреме за сутрашњи дан, освештаном водом, брашном и осталим додацима, меси се славски колач.

    Одлазак у цркву или резање колача у кући

    Када осване дан славе, у цркву се носи Славски колач, жито и црно вино. У цркви се врши заједничко освећење жита и благосиљање хлеба и вина, а онда свештеник свако жито посебно прелије, и сваки колач посебно реже.
    Уместо овога, последњих година је у многим крајевима преовладао обичај резања колача у кући. Тада се на сто постави славски колач, жито, чара црног вина, кадионица и свећа. Свештеник долази у кућу и сече колач обично певајући тропаре посвећене свецу који се прославља.

    Оно кад „пола Србије слави, а друга половина иде у госте"

    Код Срба постоји чак 78 крсних слава. Најчешће су: Свети Никола - 19. децембар (Никољдан), Арханђел Михајло - 21. новембар (Аранђеловдан), Свети Георгије - 6. мај (Ђурђевдан), Свети Јован Крститељ - 20. јануар (Јовандан), Свети Димитрије Солунски - 8. новембар (Митровдан) и Свети Сава - 27. јануар (Савиндан).

  3. 3. Aneta  |  11/16,2016 at 18:14

    @Laki :-)
    Hvala ti na ovom pojašnjenju, ja nisam imala dovoljno vremena za više od onoga što sam prepisala sa neta, mada sam to i sama mogla napisati.
    Slava je lijep i očigledan primjer toga koliko je ta tradicija utkana u nas same i kako je se ne odričemo, baš nikako. Znači da smo ipak tvrd i čvrst narod kako god nam to u ovom istorijskom trenutku izgledalo ... :-)

  4. 4. Aneta  |  11/16,2016 at 18:22

    Ne znam da li se ti @Laki toga sećaš, ali nekad je bio običaj tzv. "dvorenje slave", odnosno to je običaj da domaćin toga dana uopšte ne seda, u znak poštovanja prema svome Svetitelju, već poslužuje goste i sa njima razgovara stojeći.
    To zgodno u jednu ruku zato što svakome gostu može posvetiti dovoljno pažnje, a obilazeći sto prati da nekome nešto ne ustali ... :-)

  5. 5. Лаки  |  11/16,2016 at 20:07

    Поздрав Анета.
    Пре него што се вратим на тему твог поста, хоћу да ти кажем да сам са „недођијањем“ на реци завршио. Натерао ме је велики водостај да напустим моју недођију. Оволике воде у новембру месецу се непамте у задњих десет година. Ако не и више.

    И ја сам моје појашњење нашао на нету и уз неке моје мале корекцијепоставио као коментар, да би и други, ако којим случајем незнају, сазнали и научили зашто ми Срби славимо славу. Кроз тај лепи обичај, који траје већ прилично векова, показујемо наш карактер и снагу наше вере. У зла времена, славе су нас одржале у заједништву и у борби, а примера има много.
    Данашња слава Ђурђиц је девојачка слава моје покојне мајке. Мој отац је мајци поред његове славе (Ђурђевдан) дозвољавао да и она „обележи“ своју славу у „његовој“ кући, па смо се томе највише радовали, ми деца. Данас, када их више нема, ми смо се опет окупили на заједничком ручку, упалили славску свећу и кроз причу присећали се родитељаи и свега лепог из детињства. Задњих година, од обавеза неможемо сви да се окупимо, али увек накалемимо да се макар три брата састану. Тако би и данас.
    Што се „дворења“ тиче добро ме потсети. Тога има и данас, нарочито по селима, или код људи који славу славе онако како је треба славити. Домаћин прима госте, по плану их поставља где ће ко, и ко ће поред кога сести, са сваким гостом мора да поприча а у зависности од госта разговори су другачији. Обично су то домаћинске теме, док у задње време доминира политика. Домаћин је ту да смири страсти, да све сведе на шалу, да одговара на здравице, и да види где је послуга затајила, чије су чаше празне. Дворење домаћина траје до јутра, када се домаћин са сваким гостом који одлази рукује, љуби три пута и поздравља.

  6. 6. Aneta  |  11/16,2016 at 21:08

    @Laki
    Eto smo se lepo podsetili. Znači sve znaš. ;)
    Ja sam se sa tim slavama susretala još od djetinjstva i to onako kako si rekao "kako treba i kako se slavi", uglavnom na selu, pa mi je godinama smetalo gradsko pomodarstvo i slavljenje slave po restoranima ...
    Ja takođe "obeležavam" svoju devojačku slavu Jovandan koju smo slavili dok su baba i deda bili živi, a roditelji nikada nisu slavili. :-)
    Moja familija je velika i raznolika, a ja sam pomirila sve suprotnosti, ja mogu sa svima :-)

    Što se tiče nedođije, čekaće ona tebe. ;)

  7. 7. Лаки  |  11/16,2016 at 21:26

    "Moja familija je velika i raznolika, a ja sam pomirila sve suprotnosti, ja mogu sa svima :-)"
    Бити такав, је одлика једне људске величине.

  8. 8. Aneta  |  11/17,2016 at 14:26

    Dragi Laki :-)
    Hvala ti na lepim rečima ... ma radi se o tome da treba biti tolerantan, poštovati tuđu individualnost i opredelenje, odnosno izbore u životu, da veruju u Boga ili ne, da idu u Crkvu ili ne, da slave ili ne slave, da živi venčano ili nevenčano, da ima decu u braku ili solos, ... da se osećaju pripadnicima ove ili one nacije ili ni jedne ili svake(ako su deca iz nacionalno izmešanih brakova) i sl. ...
    U familijarnim odnosima je to možda i malo teže jer ljudi vole da gaje osećaj "posedovanja" i "nadređenosti" koja često zadire duboko u ljudsku intimu ...

  9. 9. Aneta  |  11/17,2016 at 15:34

    @Laki
    Dobra mi je bila knjiga "Doktorova ljubav" koja je kroz karakterološku analiza zapravo i knjiga o nama balkancima ...
    a u prvim stranicama govori o pet generacija gde svaki sin ide putem potpuno suprotnim od očevog u burnim vremenima ...
    šta misliš kako se svaki od tih roditelja osećao i kako je to prihvatao ?... kada sin recimo neće da nastavi (logičan sled) porodični posao već postaje proleter ... i sl . :))
    Logično bi bilo da je lakše prihvatiti različitost u "poprečnim" porodičnim vezama negu u porodičnom sledu ... recimo... a najlogičnije bi bilo da tu različitost potpuno tolerišemo ... :-)
    Ali tu zaista mislim na različitost a ne na stranputicu koja se često meša sa različitošću ...

  10. 10. Лаки  |  11/17,2016 at 19:02

    За себе могу рећи да сам по уверењу традиционалиста, те да је за мене опција „породично-логичан след ствари“ прихватљива, чак и пожељна. Наследити већ успешан и разрађен породични посао је нека врста „ наследне егзистенцијалне сигурности“. Наравно, ко покаже жељу да се оствари у нечему другом, прихватам и то.
    Од мене можеш чути много котрадикторности, тако да и ја понекад посумњам у себе, како нисам традиционалиста по уверењу већ по убеђењу. Наравно има ту места и „балканском инату“.

    Што се тиче поштовања туђих индивидуалности, (Бог, Црква, верско определење, мешовити бракови) немам право коментара. О венчаним и невенчаним још више. Да могу да вратим време, требао би ми један живот, па чак и више, да изменин све оно што урадих а коси се са моралним нормама, мојим кућним и верским васпитањем. Моји родитељи су били супротност свему томе, али, хтео сам и ја у неке“пролетере“ . Знам какав је био осећаје мојих родитеља у тим тренутцима.
    Ако си ме разумела, хтео сам рећи да је по мени, за породицу ипак бољи „породични след“, него породична различитост у „попречним“ породичним везама. То ти каже „нај лошији од све деце“!

  11. 11. Лаки  |  11/17,2016 at 19:51

    Мала исправка. Требало је да пише "набеђени" а не "убеђени" традиционалиста.;)
    Нај лошији ....:)))

  12. 12. Aneta  |  11/17,2016 at 23:26

    @Laki
    pretpostavka je da se ljudi iz grupe sa istim kulturnim nasleđem, tradicijom, običajima, jezikom ... bolje razumiju jer se puno toga podrazumeva, njima je isto logično, razumljivo, ne troše reči i energiju na objašnjavanje i jednostavnija je komunikacija.

    Ali to je samo pretpostavka, puno je tu drugih nijansi u odnosima, a najvažnije je je kakav je ko čovek.
    Međutim, i to ima svoju zadršku ... ljudi koje poznajem 20 godina i više danas nisu isti oni (dobri) ljudi kakvi su bili, jer ih je logika sistema, jednog novog društva promenila ... etika je učinila svoje, promenio se kulturni obrazac, uspostavile nove moralne norme i ljudi su se bitno izmenili ...
    moguće je da je i taj pojam "biti čovjek" dobio novo značenje i drugu dimenziju?
    Samo naglas razmišljam.…

    Također je pretpostavka da ako se razbiju te grupe napuštanjem tradicije i drugih (vezivnih) elemenata prepoznavanja, ljudi će se povezivati sledeći trenutnu logiku a veze među njima će biti površne, kao i odnosi, kratkotrajne i slučajne do uspostavljanja neke nove tradicije ... mislim ...

  13. 13. Лаки  |  11/22,2016 at 13:52

    Добро си приметила да су системи и друштвена уређења која долазе и временом се преображавају којешта а циљ им је глобализам, смањиле значај традиционалног. Циљ владајуће светске елите јесте измешаност (да је тако просто назовем) да би се сломио традиционализам. Политика измешаности религија и нација управо траје у Европи, вештачки изазваном“кризом избеглица“. У том поробљавању Европе и Хришћанства једино се Руски народ брани традиционализмом и пружа отпор глобализму који у Хришћанству види јединог непријатеља .

    Пре пар година прочитао сам књигу од једног руског писца која се зове „На крају света“ (књига се може се наћи на интернету, ко воли добру књигу, он ће је и наћи) и тада сам приметио да код њих постоји јединствена формулу за неосвојивост традиционализма и безсмртног отпора глобализму. То је нераскидив спој, човека и природе.

    „Руска традиција је продукт средине и климе. У Русији су ноћи безмерне и дани кратки, степе непроходне, шуме непрелазне, реке непобедиве. Пред таквим феноменима у природи, људи се скупљају у заједнице,у дуге причанке и посела, где се прибију једно уз друго да би били весели, и окупе се у заједнички рад да би одолели ветровима и просторима. Нигде нема таквог дружељубља, а зато нема нигде ни те доброте и љубави човека за човека. Кроз приче у завејаним снежним ноћима, човек лако пронађе ослонац код другог човека. Пошто је глобализам неприродан у таквим срединама је осуђен на пропаст а на брзу смрт“.

    п.с
    Гледам колико се на блогу накотило спамера, па ми је више мрско да трагам за лепим текстовима, а још мрскије писати коментаре. Изгледа да су и администратори Блог.рс заједнице дигли руке, па на спамере не реагују. Ако овако потраје, потражићу лепше место.

  14. 14. Aneta  |  11/22,2016 at 23:49

    @Laki
    Tradicija je najveća prepreka globalizaciji, zato se i teži njenom iskorenjivanju.
    Pri tome je hrišćanska vera samo mali deo te tradicije, a ona je bila prepreka i uvođenju hrišćanstva koje se, vidjeli smo, modifikovalo da bi zaživela u narodu paralelno sa tradicijom i postalo deo nje.
    Naime, gledajući duboko u prošlost, Sloveni su u svojim bogovima videli svoje pretke, nisu ih se plašili već su ih voleli i poštovali, a sami bogovi su bili personifikacija prirodnih pojava i same prirode ... To čoveka povezuje ne samo sa prirodom, već i sa svemirom, univerzumom odakle i potičemo ...deo smo njega...
    Priroda ima svoje zakonitosti i logiku. Prekidanjem veza sa tradicijom pojedinac postaje laka meta za prevođenje u neke druge sisteme u kojima postaje podanik novog poretka sile.

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

<

Map IP Address
Powered byIP2Location.com