241. - „Bobur“
riznica | 27 Oktobar, 2016 09:45
Čoveku treba otprilike 2 godine kako bi naučio govoriti i otprilike 50 godina kako bi naučio ćutati.
Pre nego li utihnem sama ili sa ovim blogom da prozborim još koju reč. Vidim Prada je "izbacila" novi model kaputa sa undervear detaljima (korset u vidu kaiša) pomislim, isto što mi pada na pamet posmatrajući nove tendencije u odevanju, da kada su italijanski i britanski arhitekti Renzo Piano i Richard Rogers projektovali ili je možda bolje reći dizajnirali centar "Pompidu", nisu (možda) ni slutili koliko je suština njihove ideje vremenom utkana u savremenu misao čoveka 21. veka.
Ako ste dovoljno srećni da ste živeli u Parizu, kao mladi, onda gde god budete išli do kraja života, on će vas pratiti, jer Pariz je pokretan praznik.
U velikim gradovima se rađaju velike ideja i sprovodi ono što teško može zaživeti u „maloj“ sredini, pa makar ona bila i u Francuskoj.
Klasično delo je knjiga koju svi hvale, a niko ne čita.
Novotarije su uvek zaokupljele pažnju, ali i sami težimo novim idejama, one su uslov napretka, iako nikada ne znamo kuda će nas sve to odvesti. Ideja da ono što je bilo unutra skriveno (cevi) sada bude na vrhu, vidljivo je možda paradigma hiperbole našeg vremena(?)
Kada prestanete raditi stvari zbog malo zabave, jednako je kao da ste mrtvi.
Čovek je u svojoj suštini homo ludens, i u toj igri se neće zaustaviti. (i ne treba, samo je važno u kom pravcu plovi brod). Možemo li sagledati dalekosežni uticaj naših ideja? Posledice?Ne. Nikada do kraja, ne.
Sreća je nešto što dolazi u raznim oblicima, a ko je taj koji će je prepoznati.(?)
Komleks, deo grada zvani Bobur, četvrti arondisman Pariza i Haj-tek stil arhitekture, to su odrednice, ključne reči.
Može li drugačije?
Može.
Uvek može drugačije. Ideja da se sve ono što je inače unutra i skriveno sada postavi napolju na eksterijer zgrade rezultirala je time da se na fasadi pojavio cevima tekući fluid boja, odnosno postavljeni elementi koji su tipični za enterijer kao što su pokretne stepenice, liftovi, cevi i masivna čelična konstrukcija zgrade našli su se vidljivi, kao dekorativni i funkcionalni elementi na fasadi, što do tad nije bilo uobičajeno. (Tako plava boja označava cevi za ventilaciju, cevi za dovod vode su zelene boje, a cevi sa električnim dovodima žute boje, dok je prostor kroz koji se kreću posetioci unutar zgrade, kao što su liftovi, crvene boje)
Ružne žene ostare pre nego lepe - one prelaze iz senke u tamu.
Da li je tako i sa ružnim zgradama? I šta je uopšte lepo a šta ružno?Sa svojim cevima, metalnim šipkama, i liftovima, Centar Žorž Pompidu (Georges Pompidou) je kao građevina sam po sebi zanimljiva, mada verujem kako niko ko dođe na trg ispred i posmatra umetnike, kao ni oni što razgledaju muzejske eksponate unutra, a svaki dan ih prođe neverovatnih 23.000 posetilaca, o tome ne razmišlja. (Unutra se nalaze Nacionalni muzej moderne umetnosti / Centar industrijskog dizajna, kao i izložbene galerije, ogromna biblioteka, bioskop, koncertna dvorana, i institut moderne muzike.)
O moralu znam samo toliko da je moralno ono posle čega se dobro osećate, a nemoralno ono posle čega se osećate loše.
Ono što ja znam o moralu je da on ima svoj istorijski hod i da se etičke norme iz vremena u vreme menjaju. Naš odnos prema istom kroz istoriju nije bio uvek isti. Moralni „utezi“ su nekada bili jači, nekada labaviji. Dok jedni "robuju" moralnim normama, drugi bi ih rušili. Tako je bilo početkom 20. veka kada su žene počele odbacivati „mantije“ razgolićivanjem do kupaćih kostima, koji su se vremenom stanjivali do toplesa ili bez njega (nudizma) i to je bio uvod u seksualnu revoluciju. Onda su se počele nosti stvari tako da gaćice vire iz pantalona, da je košulja prozirna do mere golosti ...
Mladost imamo da bismo činili gluposti, a starost da bismo žalili za tim glupostima.
Danas se od nas traži da promenimo svest. Da drugačije razmišljamo. Da sve ono što smo smo držali u sebi, vođeni nekim moralnim utezima sada „izbacimo“ na površinu, kao one cevi na „Bobur“ centru.Pa nije li i prosipanje creva u terorizmu širom sveta nešto slično tom fluidnom kolorističnom toku? (bez obzira što je ideja ovog projekta imala sasvim drugačiju dimenziju - samo želju da centar oponira ideji monumentalnih i izolovanih galerija-mauzoleja)
Ako je nešto krivo, popravite to ukoliko je moguće. Ali nemojte se nervirati oko toga, nerviranje nije nikada ništa rešilo. (!)
Posted in Priče. Dodaj komentar: (21). Trekbekovi:(0). Permalink
240. - Ruski car
riznica | 21 Oktobar, 2016 21:33
Jedna od najčuvenijih kafana svih vremena bila je i ostala kafana Ruski car. Pre toga, do 80.-ih god, 19. Veka zvala se Kod dva jablana.
Naziv Ruski car nastao je oko 1900. godine kada je ruski car trebalo da kumuje kralju Aleksandru I Obrenović.
Kada je Maksimu Antonijeviću, tada najpoznatijem beogradskom zlataru posao dobro krenuo, on je kupio plac na uglu ulica Knez Mihajlove i Obilićev venac, gde je radila, tada nevelika kafanica Ruski car. Potom je na toj lokaciji između 1922. i 1926. godine sagradio prelepu četverospratnicu, по идејном пројекту архитекте Петра Поповића, и уз учешће projektnog biroa „Arhitekt“ архитекте Драгише Брашована i Milan Sekulić у разради пројекта. Извођач објекта био је архитекта Милан Секулић,
Iz Beča su uvezli velike pumpe koje i danas regulišu podzemne vode ispod zgrade. Zgrada je građena po najvišim svetskim standardima. Ugrađeno je sve najbolje što se u to vreme moglo zamisliti – lift od kovanog gvožđa sa tapaciranom kožnom foteljom, npr.
U međuratnom periodu ova kafana je imala izgled otmenog beogradskog lokala u kome se pored predstavnika tadašnjeg otmenog sveta skupljala i intelektualna elita. Sednice srpskih inženjera i arhitekata održavane su u kafani Ruski car i to pre i posle Prvog svetskog rata. Od umetnika i književnika redovni posetioci bili su Mihajlo Petrov, Veljko Petrović i Branislav Nušić.
1948-58 kafana je nacionalizovana i nije radila sve do 1961. kada je otvorena kao ekspress restoran "Zagreb", a prilikom rekonstrukcije promenjen je originalni enterijer kafane, a dotadašnji je potpuno uništen.
Do 1994. Kafanom gazduje ugostiteljsko preduzeće “Stari Grad”, a potom ga daje u zakup povratniku iz Australije Džeku Samardžiji koji ga renovira i vraća mu staro ime „Ruski car“.
Nakon toga nastupa „burna“ istorija vlasništva,pojavljuje se pod imenom Vapijano, tome su novine pisale ... a sada je donesen zakon o restituciji pa će verovatno biti vraćena naslednicima Antonijevića ...
Izvori:
Vikipedija, ZZSK, i dr.
Posted in Priče. Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink
239. - Sećanje na žrtve
riznica | 21 Oktobar, 2016 14:49
Neki su dani kao i sećanje na njih prepuni tuge. Danas je jedan od tih dana. A ne mogu se izbeći misli koje su divlja mešavina bola i nekog neprekidnog novog žaljenja.
Glava mi je ionako prepuna tuge, kao nar semenki. Tuga iznutra krvari jer tamo više nema mesta. I nikad odgovoreno pitanje:
Zašto?
Posted in Priče. Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink
238. - Posle ..
riznica | 20 Oktobar, 2016 01:26
Posted in Priče. Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink
237. - Godovi u nizu
riznica | 15 Oktobar, 2016 19:33
Posted in Priče. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
236. - Kafane i Boemi
riznica | 06 Oktobar, 2016 21:10
Svaki veliki grad ima svoje kafane i boeme, a i golubove na mokrim pločnicima. Ovaj put neću pisati o istoriji kafane, zato što su kafane pisale istoriju. Bila su to mesta gde su se pisale pesme i pronalazila inspiracija, utapala tuga, prekraćivalo vreme i saznavalo puno toga .... i još mnogo više od toga...
Zašto o kafanama?
Možda zato što ću početi sa znakom pitanja a ne sa Skadarlijom, kako se možda očekivalo da skladno naslovu treba početi sa boemskom ulicom koja je još uvek simbol Beograda.
Kada sam prvi put u žuvivotu posetila Beograd, bila sam sednjoškolka, došla sam sa rancem i mapom grada u ruci i ličila sam na pravog stranca (iako to u suštini nisam bila). Tada mi je baš tu kod Saborne crkve prišao jedan fini gospodin i ispričao priču o toja kafani „?“.
Kako su ovde ljudi divni i predusretljivi pomislila sam i odmah zavolela Beograd. Kako onda tako i sada.
Kao da se oduvek tu nalazila, ta kafanica na donjem spratu integrisane turske kuće koja je sačuvana u svom izvornom obliku. To je bila kuća čuvenog Ećim Tome, pa se prva kafana tu i zvala po njemu Ećim-Tomina kafana. Kasnije je promenila ime u Kafana kod Saborne crkve. Međutim, kada je vladika Inokentije postaomitropolit i nastanio se u kraju pobrinuo se snagom moći svoga položaja, onako kako se to u Serbiji vazda činilo, da se to ime zabrani, a sveštenicima i ostalom crkvenom osoblju da posećuju kafanu dok nosi to ime. Tako je zakupac kafane bio prisiljen da promeni ime kafani. Kad je firmopisac izbrisao staro ime niko, ni gazda ni gosti nisu mogli smisliti odgovarajuće ime. I onda, čekajući da se ime smisli firmopisac je napisao „?“. I tako je pitanje imena kafane ostalo otvoreno: „Znak pitanja“, i ostalo kao definitivno rešenje ...Ovaj naziv je ozvaničen 1892. godine, a pre toga od 1878 do 1892. kafana je bila u vlasništvu Bogosava Ivkovića, koji joj je dao ime „Kod pastira“. 1885 vlasnik kafane je bio Ivan Pavlović i on je taj koji je kafani dao to „sporno“ ime Kod Saborne crkve. Neki su je zvali i Srpska kafana pa se veruje da je to bio njen prvobitni zvanični naziv.
E, a o tome šta se dogodilo sa tom kafanom u naše vreme privatizacije neću pisati ...neću da kvarim sopstveni utisak i sećanja ...
Posted in Priče. Dodaj komentar: (3). Trekbekovi:(0). Permalink
235. - Zapis
riznica | 03 Oktobar, 2016 08:57
Pred bratski složnim narodom i nebo drhti, a nesložnima zakone piše tuđi mač.
Posted in Priče. Dodaj komentar: (8). Trekbekovi:(0). Permalink
