114. - Dostava cveća
riznica | 30 Septembar, 2015 14:47
Taj dan mi je bio rođendan.
Sedimo u kancelariji i radimo, nakon što su mi kolege čestitale i izljubili me ....
Domalo, dostavom dolazi ogroman buket cveća.
Predivan, ooooogroman.
Zahvalim dečku iz cvećare, on mi se nasmeši, ja potpišem i on ode.
Muškarci ćute, a žene, ma ćute i one a osećam kako me ljubomorno gledaju. Ma šta ljubomorno, već me mrze.
Pogledam , zavirim unutra, ... nema čestitke, nema pisamca, nema poruke ...
NEMA NIŠTA!!
Gledam bolje.
Gledam još. (već pomalo nervozno)
Ništa.
Srećom, neko je već zaključio (naglas) da je od muža, pa je tako i prošlo.
Ali, ne lezi vraže, moj dobar drug me i dalje gleda i tiho pita:
- Dobro, hoćeš li se zahvaliti čoveku?!!
- Kome? – pitam;
- Pa, valjda mužu, ako nije neko drugi?
- Vidiš li da ne piše od koga je? Jesi li ćorav?
- Dobro, zovi pa pitaj da li je on?
- Ma nemoj! A šta ako nije? Pitaće ko to meni šalje cveće?
- A šta ako jeste?
- Hm... (?)
- Pa ništa.
- Kako ništa?
- Lepo ništa. Ako jeste zahvaliću mu se kada dođem kući...
(duža stanka)
- I?
- Šta i?
- Šta si odlučila, hoćeš li se zahvaliti čoveku, red je?
- Neću.
- Kako nećeš?
- Lepo neću. Red je bio i da se potpiše. Vidiš da ne piše od koga je. Znači nemam se kome zahvaliti. A, btw. cveće je predivno, uživaću u njemu, to je sasvim dovoljno. To je i bio cilj, zar ne?
- Ma ne znam, ja bih se opet zahvalio!(?)
- I ja bih da znam kome ....
(i tako se raspravljasmo, bome, više od dva sata, ali ja ne popustih ...)
Cveće sam ostavila na poslu (buket je bio toliko velik, da sve i da sam htela, nisam ga mogla poneti). Ruža je bilo onoliko koliko sam tada imala godina. Mnogo! (preko trideset)
Kada sam došla kući, muž ćuti. Ćutim i ja........
Nikada nisam saznala ko mi je poslao taj prekrasni buket cveća za rođendan!
Šteta!....
Posted in Hroničarski zapis. Dodaj komentar: (5). Trekbekovi:(0). Permalink
113. - Dani evropske baštine
riznica | 29 Septembar, 2015 09:44
Kulturna baština je temelj evropske kulture. Međunarodna kulturno-turistička organizacija "Dani evropske baštine" održava se u desetak zemalja sveta, a Beograd je domaćin centralne proslave u skladu sa svojim predsedavanjem u Komitetu ministara SE.
Tema ovogodišnjih DEB je "Reke - tokovi nasleđa". 2015. godina je godina je evropska godina industrijskog i tehničkog nasleđa. Manifestacije "Dani evropske baštine" počela je 19. Septembra u Beogradu i trajaće do 23. septembra. Glavni program je obuhvatio uglavnom izložbe u važnim beogradskim zdanjima, kao i potpisivanje tri konvencije Saveta Evrope (SE), organizacije koja je ustanovila manifestaciju "Dani evropske baštine" (DEB).
Savet Evrope je preuzeo osnovnu ideju projekta „Otvoreni dani kulturnih spomenika“ održanog u Francuskoj 1984. godine, sa ciljem da spomenici kulture budu dostupni široj javnosti, proširivši je na zamisao o međusobnom zbližavanju stanovnika i boljem razumevanju sopstvenog prirodnog i kulturnog nasleđa i raznolikosti nasleđa drugih naroda.
Svake godine sa drugom temom, manifestacija je u Beogradu postala svojevrstan praznik kulture i turizma, kada se pripremaju tematski programi, otvaraju gradska zdanja, istorijske kuće, legati, muzeji i druge ustanove kulture i priređuje veliki broj raznovrsnih besplatnih programa.
29. septembar
U okviru manifestacije tradicionalno se u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda organizuju obilasci zdanja Starog dvora, danas Skupštine Grada Beograda.
Stari dvor sagrađen je između 1881. i 1884. godine prema projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog (1835–1891) kao privatna i službena rezidencija kralja Milana Obrenovića. Jedno je od najznačajnijih ostvarenja akademske arhitekture s kraja 19. veka, projektovan i oblikovan sa namerom da prevaziđe sve što je do tada izgrađeno i služilo kao zvanična rezidencija srpskih vladara. U ovom dvoru su boravili kraljevi Milan i Aleksandar Obrenović, a od 1903. do 1914. godine predstavljao je zvaničnu rezidenciju dinastije Karađorđević i samim tim bio stalna pozornica važnih istorijskih događaja. Posle Drugog svetskog rata u zgradi se nalazio Prezidijum Narodne skupštine, Vlada FNRJ i Savezno izvršno veće, a od 1961. Skupština Grada Beograda. Zdanje je 1983. godine proglašeno za spomenik kulture.
Iako se centralni program DEB završio 23. septembra, kraj celokupne manifestacije je poslednjeg dana septembra. Do tada će biti organizovano još izložbi, predavanja i stručnih skupova. (Preuzeto)
Posted in Hroničarski zapis. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
112. - Jutro nije blizu
riznica | 28 Septembar, 2015 20:22
Sunce se spustilo nisko ostavljajući na nebu krvavo crven trag. Smrkavalo se i postajalo je hladnjikavo. Dva stara prijatelja su sedela oko kamina, on sa jedne, ona sa druge strane a između njih je pucketala vatra bacajući varnice iz otvorenog kamina. On je čitao a ona razmišljala.
Borba je bila silna, duga i mogla je trajati u nedogled da publika nije podbacila. Od siline udaraca stradali su navijači. Pokošeni do nogu, popadali svi do jednoga.
Oni su popravili dresove i napustili borilište. Sada više nije bilo nikoga ko će se, kao nekada, zapitati šta je on njoj, a šta ona njemu bila. Ona je njemu isto što i on njoj, sve ono što, sem njih, nikada niko više neće (sa)znati.
On podiže pogled sa knjige i pogleda kroz prozor. Kiša je raskvasila zemlju i putevi se nisu razaznavali u blatu. Ona ostade misli zaglavljenih u razmišljanju.
Daleko je zora, reci mi da znam, da jutro nije blizu.
Odmor prija. Neka potraje ...
Posted in Priče. Dodaj komentar: (5). Trekbekovi:(0). Permalink
111. - Snovi i Priključenije
riznica | 27 Septembar, 2015 13:54
Snovi Snovi su strast koja ne zna za pravila i obzire. Oni su slobodni od samosvesti i ponosa, od dostojanstva, živaca, skrupula, laži, moralnosti; od hipokrizije, mudrosti, straha za džepom i mesta u ovom svetu Strast je strela, a snovi vetar koji je nosi; Da zajedno nisu tako brzi i oštri, zemlja bi se odavno prazna okretala, letela ka nestajanju ...
Priključenije
Nakon košmarnog sna
osvanuo je lep dan oslobađajućeg jutra,
spremnog za novo priključenije.
Važno je bilo
osloboditi se okova zla
preći na novi peron
koloseka života
i sa novom snagom
dolazećeg jutra
iznova osvajati snove
drugačije,
s pogledom punim nežne odlučnosti
i opominjujuće dobrote,
(životne) krepkosti i (moralne) kreposti
Posted in Priče. Dodaj komentar: (4). Trekbekovi:(0). Permalink
110. - Život i Sećanja
riznica | 26 Septembar, 2015 23:50
Život
U najezdi jednina
i zlu svagdašnjem
sačuvaće se cvet
koji će dati
seme i plod
vetrom ili pčelom
sačuvaće život ...
Sećanja
Dan po dan, prolaze godine ...
Starimo, a sa tim dolaze i zaboravi
i dok stoji gola do istine,
kao stablo opalog lišća,
sretna što se još uvek jasno može setiti
svih onih lepih trenutaka ...
i onih divnih, retkih ljudi
koji su je voleli i poštovali
upravo zbog onoga što ona u suštini jeste.
Njih nikada neće zaboraviti,
ni u trenutku kad skonča
u onoj bolnoj tački tuge
što nagovijestiće kraj ...
Život sledi neke svoje nagone, obrće oko svoje ose, tu i tamo skreće, iznenadno se razleti uzduž i popreko kao poludeo, nemilosrdan, i povlači nas po sopstvenoj volji, prema raju ili paklu, bez obzira na naše napore ili naše zasluge.(A.Kaso)
Posted in Priče. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
109. - Moj Zemun – Deo III
riznica | 24 Septembar, 2015 15:02
Moja šetnja Zemunom obojena je uglavnom sećanjima, ali i ponavljanjem istog onog osećaja koji me ispuni milinom kada prolazeći ispred Muzičke škole čujem onaj dobro poznato basso profundo ... solo pevača ...
Po sadržaju arhitektonskog fonda u Starom jezgru Zemuna su mahom stambene kuće, ali ima Zemun skoro sve što jednom gradu treba;od ukupnog broja 41 zgrada je javnog karaktera, škole, bolnice, banke pošte pozorišta, vojne zgrade ... i sve su mahom vezane za Glavnu ulicu (nekada M Tita).
E sada, za velike javne objekte svi znaju, a za ove male spomenike kulture malo ko zna, zato je ovo pričanje o Zemunu i posvećeno manje znanim stvarima.
Graditelji objekata uglavnom su bili domaći majstori do druge polovine 19. Veka; to su bili stanovnici Zemuna ili odomaćeni stranci. Jedan od njih bio je i Franjo Jenč(Zemun, 20. mart 1867 — Zemun, 15. novembar 1967) , sin zidarskog majstora Franje i majke Eve Ebel. Poznat je po radovima na velikim, lepim objektima kao što je Pošta u Glavnoj br 8, Zgrada Električne centrale Kej oslobođenja 15, Srpski dom – Svetosavska ulica 22, Zgrada Skupštine opštine Zemun – Magistratski trg 1, Zgrada Vodne zajednice – Avijatičarski trg 10, ali i putu Surčin – Boljevci što je do pre par godina sve pripadalo opštini Zemun.
Njegovi samostalni projekti su kuće domaćih investitora i to:
Kuća Magdalene Osvald – Glavna ulica 4
Kuća Franje Jenča – Svetosavska ulica 19
Kuća Jelene Jovanović – Gospodska ulica 17
Harastijeva kuća – Bežanijska ulica 34
Kuća apotekara Štrajma – Bežanijska ulica 16
Kuća Katarine Marković – Glavna ulica 12
Kuća Franje Jenča – Ulica Stevana Markovića 4–8
Kuća Mavre Bindera – Ulica dr Petra Markovića 4
Kuća Magdalene Osvald – Glavna ulica 4
Ova jednospratna kuća podignuta je 1904 godine i oblikovana u duhu renesanse. Dvotraktnog je tipa sa bočnim krilima u dvorištu. Projektovana je kao stambena kuća sa po jednim stanom u prizemlju i na spratu. Vremenom je prizemlje rekonstruisano zbog uvođenja nove namene i apoteke.Središnjim delom fasade dominira plitki rizalit (ispust) sa naglašenim prekinutim vencem i neobaroknim zabatom.
Kuća Kalmine Levi - Dubrovačka 11
Kuća osobene lepote koja se izdvaja bogatom plastikom na fasadi je kuća na kojoj je Franjo Jenč izvodio prepravke. To je starija dvotraktna kuća sa krilima u dvorištu, prepravljena 1907. godine. Postojeća visokoparterna kuća asimetričnog rešenja predstavlja jedan od karakterističnih secesijskih objekata Starog jezgra Zemuna.
Kad god vidim ovakve žvrljotine na fasadi osetim neku bol u duši, peče me svaka urezana linija koja skrnavi ovako lepe objekte; ali eto i to je deo naše kulture ... na žalost.
* privatni život arhitekte
Jenč se, 1895. godine, oženio Jozefinom Čermak, Rumunkom češkog porekla, s kojom je imao šestoro dece. Njihov sin Franja je takođe studirao arhitekturu, u Beču i Prag. Krajem treće i tokom četvrte decenije dvadesetog veka arhitekta Franjo Jenč izgradio je veliki broj zgrada u Zemunu i Beogradu, primenjujući stil moderne arhitekture, po čemu su ovi objekti posebno prepoznatljivi. Posle rata, arhitekti Franji Jenču je bilo onemogućeno da radi (posebno mu je zamerano participiranje u vlasti tokom Drugog svetskog rata), pa je svoju karijeru završio u Priboju, gradeći industrijske komplekse i slične objekte. Porodična kuća Jenčovih u Zemunu porušena je pri izgradnji trafostanice, tokom šezdesetih godina. Tada je propala i sva vredna dokumentacija o radu ovog arhitekte.
Iako se pretpostavlja da je Jenč projektovao i izgradio oko 100 objekata, njegov opus još uvek nije sasvim istražen. Nabrojana su neka dela koja je izgradio u Zemunu. Izvor Wikipedija
Posted in Zemun. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
108. - Nigerijska prevara
riznica | 23 Septembar, 2015 14:57
Informacija je stara ali prevare nisu, a nisu ni prestale ... Nigerija, jedna napaćena zemlja na južnoj obali Zapadne Afrike, u Gvinejskom zalivu nije kriva za prevaru nazvanu po njoj, sva njena „zasluga“ potiče otuda što je prvi talas ovih prevara potekao iz Nigerije ...
Dakle, dobila sam 900.000 Dolara od Microsofta?!! Kako da ne!!
Koliko bi čovek morao biti lud da u ovo poveruje? Tačno onoliko koliko je i pohlepan!
Internet je prepun ljudi koji žele da nas prevare, a jedan od najpopularnijih načina je takozvana “Nigerijska prevara” (Nigerian 419 scams). U pitanju je e-mail u kojem piše da ste navodno dobili ogroman novac, iako ni sami ne znate osobu koja vam je to saopštila. Više ovde
Sadržaj maila OVDE
Microsoft se ograđuje vidi OVDE
Ja samo znam da „Nema leba bez motike“ i to se nikada promeniti neće, čak ni kada se motika izbaci iz upotrebe.
Pravi način da se ljudi zaštite jeste da nauče i informišu kako prevaranti izvode svoje prevare. Na raznim sajtovima se modu videti detaljno opisane prevare koje su u suštini jednostavne ali su efikasne i najlakše nađu put do širokih narodnih masa. Iako opisane prevare izgledaju kao jednostavne one su osnova za najveće svetske prevare koje nisu mimoišle čak ni Wall Street. Ako su uspeli da prevare Wall Street možete zamisliti šta mogu uraditi običnim ljudima.
Jedini način da se ljudi zaista zaštite od prevare je da nauče kako ih prevaranti varaju.
Izvor Internet
vidi sve o prevarama OVDE
Posted in Hroničarski zapis. Dodaj komentar: (3). Trekbekovi:(0). Permalink
107. - Zemun koji volim - Deo II
riznica | 22 Septembar, 2015 10:13
„Čudna i čudljiva je ta ljubav – često rastrzana između ushićenja i mučenja“
Tih godina je doslovno bilo tako; sve mi je bilo novo i nepoznato, ali i lepo i držalo me to ushićenje darovanjem uvek nove lepote koju samo život može da pruži, sastavi u trenutnu sladost dublju nego išta na svetu, nedokučiviju nego išta po poreklu i sudbini.
Koliki je uticaj čoveka na plimu i oseku sopstvenog života?
Mučenje je bila reč i pojava koja me godinama pratila u stopu, a ja sam bežala i otimala se, nekada i stoički podnosila, pa opet bežala, ali uvek u tom hodu hvatala te male čari i naslade koje nam život svesrdno pruža, a mi često i ne primećujemo živeći uobičajenim, relativno komfornim životom.
Ja sam primećivala sve. Ja sam se trudila da primetim što više. Imala sam dovoljno vremena, sve vreme je bilo moje!
Dvadeset i više godina prolazim baš tim parčetom Glavne ulice, gde god pođem, put me nanese ispred broja 9. To je zgrada Zavičajnog muzeja Zemuna, koja pokazuje prošlost Zemuna od njegovog nastanka do 1945. Kada je ovaj objekat proglašen spomenikom kulture.
Zgrada je podignuta 1840. Godine u stilu pseudogotike. Bila je jedna od prvih visokoparternih porodičnih kuća u vremenu kada je sagrađena, a pripadala je bogatoj i uticajnoj porodici Spitra.
Bočna krila su duboko u dvorištu sa asimetrično postavljenim kolskim ulazom. Glavna fasada komponovana je u shemi neparnih brojeva, karakterističnoj za period romantizma.
U kući je jedno vreme bio smešten hotel „Garni“.
Posted in Zemun. Dodaj komentar: (3). Trekbekovi:(0). Permalink
106. - Smajračica
riznica | 22 Septembar, 2015 01:08
Posted in Priče. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
105. - Ptičija tragedija
riznica | 21 Septembar, 2015 09:57
Sunce se kretalo ka zenitu pa je dnevna svetlost sada jasnije otkrivala detalje susedovog dvorišta. Na južnoj strani dvorišta se ukaza veliko jezero između visokih, ponosnih čempresa. Bilo je tu, bliže vodi, i šipražja u kome su boravile patke, guske i ševe. U jasikinom šumarku ugleda prelepu mladu fazanku kako stoji na nekom čudnom panju, puno takvih panjeva okruženih kamenjem jezivog oblika koje ga je okružovalo kao čudovišta, ali fazanka se nije plašila.
Naša Golubica se strese. Čudnog li dvorišta, bože mili!??
Videla je ona tačudovišta sa svojim iskolačenim očima negde ranije, ali se nije mogla setiti gde tačno; možda u svome snu?
Ne hte više o tome da razmišlja.
Vetar je sada sasvim legao i dan se smirio. Ona poče razgledati okolo i tek tada ugleda i druge lepe i prijatne ptice, žune, vrapčiće, slavuje, senice, detliće, bilo je i papagaja (valjda su ih puštali iz krletki da slobodno lete) i jednu lastavicu ... Slavuji su pojali najlepše pesme koje je do tada čula, pa je i sama počela pevušiti. Imalo je to dvorište svojih čari i svoju lepotu.
Najzad se diže da pođe kući, kad joj počeše prilaziti neke ptice, te tako započe njihovo druženje ...
Primetila je i neke paune kako se šepure dvorištem, sa gladnim pogledima punim žudnje.Pogled izbliza na sve njih davao je sasvim drugačiju sliku nego kada su se oglašavali iz daljine. Videla im je lice, usne, oči; iz nekih je zračila ljubav i dobrota. Pružiše ruke jedni drugima.
Nije baš sve tako crno i beznadežno, pomisli ponovo.
* * *
U veselom čavrljanju prođe dan, često ometan kreštanjem kreja, graktanjem gavrana i raznim drugim urlicima i zvucima. Sve ptice su igrale svoju, čudnu igru, sebi svojstven ples, neke su se u tome svađale, sve je ličilo na performans. U nekim trenucima prljave igre čar je bila tako mrtva kao da je svaki smisao napustio život.
I ne potraja to dugo.
Na krilima mraka spusti se neizvesnost i nadvi nad njom, izađe neki duh kao veštac, zaplete se među drveće, u cveće, travu, u svaki onaj oštri zluradi kamen što se skrivao duž obale jezera, u visoke čemprese i krošnju topole , svuda baš svuda se uplete.
„Zatim izađoše buljine i ptice što lete noću. U šumi nastade jedna svirepa ptičja tragedija – neko mračno gonjenje u sumraku nad paprati; prodorni krici stvorenja u koja se zarivaju kandže; i, pomešani snjima,promukli gnevni urlici pobede. Dugo je trajala ta noćna larma koja je u zvucima davala simbole sve svireposti u srcu Prirode; dok najzad smrt nije smirila tu oblast. A neka duša koja bi žalila za beguncima, mogla bi još jednom slušati, ali bez plača.Tada je jedan slavuj počeo svoje dugo treptavo izvijanje; i jedna ševa zapeva u mladom žitu. I opet je noć zastala duboko zamišljena u ćutljivim vrhovima drveća, u još tišim dubinama vode.“ Džon Golsvordi
Posted in Priče. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
104. - Ritam srca – Moj golube
riznica | 20 Septembar, 2015 13:45
Naše dvorište je veliko, prostrano, lepo i bogato zasadima raznog voća. Kuća je u njegovom središnjem delu, sa verandom duplo većom od susedove i ulazom koji gleda na Istok. Veranda je prilično svetla, a kuća dosta starija od susedove, još uvek dobro držeća.
Susedov ulaz, pak, gleda ka Zapadu, tako da su komšije okrenute leđima jedan u odnosu na drugog, nikada se ne posećuju, ne paze, takoreći i ne gledaju. A nije to oduvek tako bilo ...
Onaj Golub-Sused domaćin je još ranije pozvao Našu Golubicu u posetu, ona je obećala i toga jutra je i otišla.
Da nije dala reč i da je znala da ostale ptice i živina kod suseda ne znaju za taj poziv, sve bi bilo drugačije...
Ona je dakle toga jutra preletela i stala na topolu koja je bila na drugom kraju njihovog dvorišta ispred ulaza. Golubovi su je čekali na krovu verande, na ulazu. Zaglušujuća buka kombajna, sunce koje ju je zaslepljivalo, sve nepoznanice novog mesta držali su je na oprezu. Golubovi nisu reagovali a ona je, misleći da ne vide da je došla, uzletela da pogleda dvorište.
Kombajn je domalo prestao sa radom i tada je mogla čuti graktanje uznemirenih gavrana, protest drugih golubova, ćurlikanje, kreštanje, pa i kokodakanje, a tek poneki pev slavuja ili senice ... Samo su sove utihnule jer je uveliko počeo dan. One će sa kobcima, jastrebima i orlovima tek kasnije organizovati krvavi pir.
Kakva zaglušujuća graja!
Oni su mislili da je nepozvana uletela u njihovo dvorište i razleteli su se da je oteraju. Uspela je sleteti na krov blizu ovih Golubova Domaćina ali oni su i dalje ćutali praveći se da je ne vide i prepustili je na milost i nemilost živini iz dvorišta.
Kako su ovi susedi nevaspitani, pomislila je, a stalno se prave da su gospoda sa Zapada!
I tako je to počelo.
„Reč, kad nestane daha, samo je praznoverica; a radi praznoverice bilo je greh upropastiti svoj život. Društvo – to ona zna, to mora znati – mari samo za formu, za spoljni oblik stvari. A šta ih se tiče šta društvo misli? Ono nije imalo ni duše, ni osećanja, ničega.“ Džon Golsvordi
Posted in Priče. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
103. - Anđeli vremena
riznica | 19 Septembar, 2015 12:47
Beli oblaci se razvili nad šumom, poput reke svetlih anđela šire krila. Vetar se stišao pa sanjiva toplota ne da jutru da se probudi. Šumor leta se u svojoj punoj snazi nakupio nad rekom.Vazduh odiše sladunjavim zemljanim mirisom od istrulog lišća. Sunce se ogleda u krošnjama topole, svetlošću u treptavo jutarnje zlato i srebro.
Mračna veranda jedne stare kuće, miris dunja i skoro pokošene trave, klaparanje kombajna u zrelom žitu, zujanje mnogobrojnih pčela, palisada obrasla mahovinom ... leto izmiče vrednim danima jedne, inače, lenje godine pustoga veka.
Na krovu dva goluba a u lelujavom lišću topole golubica. Golubovi gaćani, tanani i ćudljivi, drže se po strani.
Kad bi ona bila moja, pomisli jedan od njih, načinio bih je besmrtnom kao što su stari Grci i Rimljani spašavali svoje ljubavnice od vremena ...
Golubica odlete.
„Čudno da je u životu moglo biti takve lepote i divne mekote koje u srcu bude bol svojom krasotom, i da u istom životu bude surih pravila i okrutnih brana – mrtvačkih sanduka sreće! Da vrata budu zatvorena ljubavi i sreći.“ Džon Golsvordi
Posted in Priče. Dodaj komentar: (15). Trekbekovi:(0). Permalink
102. - Put za Bolje
riznica | 18 Septembar, 2015 09:47
Toga jutra, nakon doručka, bila je ćutljivija nego inače. Izašla je u šetnju i ne rekavši kuda će – sede u voz za Bolje. Nije tačno znala gde je to mesto, ali je znala da postoji. Mora da postoji!
Radosna što može biti sama i sada prilično umorna, ona potraži kabinu za dame, uze svoju knjigu čekajući polazak voza ...
Vozovi su stajali.
Dugo.
Toga dana otkazani su svi polasci. Ipak, svi putnici su i dalje sedeli u vozu i čekali polazak.
Tako je bilo, seća se, i pre 20 godina ...
Bila je iscrpljena i osećala je snažan bol u mišićima. Bio je isti ovakav voz, ili sličan,ona u njemu na putu za Bolje. Voz je, istina, domalo krenuo i povezao je Negde. Ali, tada je sve bilo surovije i beznadežnije, ili se samo tako činilo, tako je mislila, pa je svaka destinacija bila Bolje ...
A gde su nas ti vozovi dovezli?
Posted in Priče. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
101. - Tokovi misli
riznica | 17 Septembar, 2015 14:14
Na planini Radan u blizini Kuršumlije voda teče uzbrdo u dužini od oko 250 metara. Na tom mestu uzbrdo će krenuti i ugašen i otkočen automobil. Za taj fenomen još nema naučnog objašnjenja, ali ga neki povezuju sa blizinom Đavolje varoši. >>>
Dobro poznati put spušta se do reke. Po njemu klizi misao. Lagodno, bez potrebe da podešava svaki svoj pogled, svaku reč. Kad je rutina ponese, kreće se toliko opušteno da zaboravlja da su njegova dva lica koja kretnjom dotiče stvarna i opasna, a ne samo blede senke u neodvojivom praćenju, nevidljive u koracima pod i za njom, kako se moglo naivno u površnom posmatranju učiniti.
Neko će, a neko nikada neće razumeti da je misao bujica, a njen put korito reke kojim dopire, dotiče, uzima i odnosi sve ono što odabere na tom putu.Svaka reka teče nizvodno, pa makar to bilo i uzbrdo, ali još ni jedna reka nije, pokunjeno, tekla uzvodno!!
Eto, a neko to nikada neće razumeti.
Posted in Priče. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
100. - Zaboravila sam ...
riznica | 16 Septembar, 2015 21:44
Vest>
BEOGRAD -
Skupština grada Beograda vratila je danas (15.09.2015.) jednoj od ulica na
Čukarici naziv Ulica Jovana Dučića.
Ulica u naselju Repište, od Ulice Mile Jevtović do Ulice učitelja Stojana Čole,
od 1972. do 2015. godine nosila je naziv Ulica Jovana Dučića, a na jednoj od
prethodnih sednica gradskog parlamenta je preimenovana u Ulicu Jovana
Tabakovića.
U obrazloženju odluke piše da su građani tražili da se vrati stari naziv koji
je ova ulica nosila od 1972 ....>
Već sam pomislila da se ovaj grad prestao baviti budalaštinama promene naziva ulica ... kad ono htedoše oduzeti ulicu velikom srpskom pesniku Jovanu Dučiću, meni najdražem, ...i dati je Jovanu Tabakoviću ...
E sad, ko je Jovan Tabaković?
Ne znam, i to me brine ... jedino ako nisu mislili na srpskog ili bolje reći jugoslovenskog slikara, prof. Ivana Tabakovića? Ali zar bi prekrstili čoveka? Ivan nije Jovan.
Nisam našla obrazloženje ...
Građani su se pobunili i grad je u istoj godoni, za kratko vreme od jedne do druge sednice morao vratiti stari naziv.
Ja sam dvadeset godina u Beogradu i pamtim da su neke ulice za to vreme i do četiri puta menjale naziv!
Čemu to?
Beograd je veliki grad, širi se dovoljnom brzinom da za sve ima dovoljno ulica. Ime ulice je uz sve ostalo i deo istorijskog pamćenja, govori o jednom vremenu, čuva duh toga vremena ... Pa zar da nazivi ulica budu dnevno – politička tema za iživljavanja?
O posledicama da i ne govorim, o toponimima, katastru, dokumenatima, ličnim dokumentima ... potpuni haos ...
Besmisleno do bola.
Posted in Hroničarski zapis. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
99. - Moj Zemun – Deo I
riznica | 16 Septembar, 2015 14:41
Jedana sam od malobrojnih koja u Beograd nije došla onom „čuvenom“ Balkanskom ulicom, već preko Zemuna, gradskim autobusom, jer vozove su nekoliko decenija pre mog dolaska ukinuli. ;)
Ostao je samo Laudanov šanac, naseljen Romima, da svedoči o jednom vremenu ...I nisam došla bus-om, već sam se dovezla automobilom, bili su kasni noćni sati tog 29. novembra, Dana Republike, koji to već tada nije bio, niti je Ona više postojala; kakva ironija!
Sećam se iz tih mojih prvih dana da sam postavila dva prioriteta, da utvrdim repere kako bih se znala snaći, a da ne uzimam taxi ili zovem pomoć, i da resetujem i uspostavim novi osećaj za vreme s obzirom da su razdaljine tri puta veće bile negu u gradu iz kojeg sam došla, da bih mogla planirati vreme.
Moj prvi orjentir bila je Evangelistička crkva. Velika bela rotonda udobno smeštena na račvanju ulica Tošin bunar i Jakuba Kuburovića, na njihovom izlivanju iz Ivićeve ulice, sa naglašenom apsidom. Nemoguće je ne primetiti je. Izuzetno uspešno uklopljena u ambijet, simetrično postavljenih otvora. Istina ona nije u obuhvatu teritorije Starog jezgra, ali je nadomak njega. Jedna je od mlađih verskih građevina, s početka 20 veka je, a tek 2005. godine je proglašena za spomenik kulture. Odavno nije u svojoj funkciji, nikada nikoga nisam videla tu da ulazi, anavodno se koristi kao poslovni prostor.
Danas u Starom jezgru zemuna imamo 9 crkvenih građevina:
- Nikolajevsku crkvu iz 1745. na uglu Njegoševe i Siđelićeve ulice. Tu se retko zalazi, pa sam se iznenadila kada sam je videla, onako malu, jednobrodnu građevinu u baroknom stilu. (SPC) Zvonik sa dva sprata dominira prostorom;Možda nije loše napomenuti da je ovde službovao Joakim Vujić, jedan od najplodnijih srpskih književnika, poznat po svojim putešestvijima ;)
- Bogorodičina crkva iz 1783. god.
Tu baš, baš često prolazim. Ima lepo popločano dvorište uvek otvoreno... velika je, najveća u Zemunu, jednobrodna građevina, ja je zovem „crkva starog kova“, iako sve srpske crkve više – manje vuku tradicionalan izgled, bez modernističkih pomaka ...
- Kontumacka kapela Sv. Arhanđela Mihaila i Gavrila iz 1786. god.
Sagradio ju je zemunski trgovac i sapundžija Teodor Toša Apostolović. Koncipirana je kao jednobrodna građevina sa apsidom na istočnoj strani i sa dvosprtnim zvonikom na zapadnoj, u baroknom stilu. Nalazi se u zemunskom parku.
Na ovom prostoru je početkom 18. veka, za vreme vladavine
cara Karla VI (1711-1740) zahvaljujući specifičnim istorijskim okolnostima, bio
formiran Zemunski Kontumac povodom velike epidemije kuge, koja je predstavljala
opasnost ne samo za ove prostore, već i za čitavu Srednju Evropu.Naime, strah od
kuge ili bilo koje druge zarazne bolesti sa Orijenta, širio se zbog održavanja
trgovinskih veza između Austrije i Turske, a preko nje i sa daljim Istokom.
Zbog toga su formirani Kontumaci, sanitarno-privredne ustanove, koje su bile namenjene,
uvozu, izvozu i prodaji robe i postavljeni su na pet mesta duž Austrijske
granice prema Turskoj.Glavni Kontumac je bio u Zemunu kao najpogodnijoj tački za
trgovinu.
Ustrojstvo ovih ustanova je bilo podređeno strogom poštovanju sanitarnih propisa.
Primljena roba se čistila i provetravala po posebnoj proceduri, pa tek onda puštala
u promet, a svi putnici sa teritorije ondašnje Turske su na licu mesta bili podvrgavani
lekarskim pregledima. Oni kod kojih bi se manifestovali simptomi zaraznih bolesti,
vraćani su ili su bivali izmešteni u jednu izolovanu baraku na Dunavu. Ostali
zdravi putnici su zadržavani izvesno vreme u Kontumacu koji je zidom bio ograđen
od ostalog dela varoši. S obzirom na to da je njihov boravak ovde mogao da traje
i duže od sedam nedelja, javila se potreba za podizanjem bogomolje u sklopu ovog
karantina. Podignute su prva i na njenom mestu i druga, današnja, crkva posvećene
Svetom Arhangelu Gavrilu, kao i Rimokatolička crkva nedaleko od nje. (izvor
Internet)
- Župna crkva iz 1794.
- Crkva Uznesenja Blažene djevice Marije je rimokatolička župna crkva koja se nalazi na Velikom trgu u Zemunu. Sagrađena je nakon osvajanja Zemuna od strane Habzburga i odlaska Otomanskog carstva, kada je u grad je u većem broju počeo da se nastanjuje hrišćanski živalj. Jednobrodna je građevina sa poluoblastim svodom a oblikovana je u stilu ampira sa retardiranim baroknim elementima. Crkva je okrenuta ka istoku a ne ka zapadu kako je uobičajeno za rimokatoličke crkve.
- Franjevački manastir iz 1740 sa crkvom i zgradom iz 1830.- Nalazi se na Štrosmajerovom trgu
- Kontumacka kapela Sv. Roka iz 1830, katolička grobljanska kapela
- Sinagoga iz 1850. preko puta Zemunskog parka
- Hariševa kapela 1875 na Gardošu, u Ul.Sibinjanin Janka
Džamije nema, ali se u opisima turskog Zemuna spominje, da je bila jedna od najznačajnijih građevina, građena od tesanog kamena. Čak je sačuvana u rušenju grada 1717. god. i pretvorena u katoličku crkvu.
Posted in Zemun. Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink
98. - Moj Zemun – Uvod
riznica | 15 Septembar, 2015 13:34
Sunce je već bilo izašlo i nebo je izbledelo do plave boje ptičijih jaja. Šetam velikim zemunskim parkom i čini mi se da istovremeno prolazim i kroz sadašnjost i kroz prošlost. Prošlost je naslagala slojeve i slojeve događaja, građenja i rušenja, ratovanja i mirenja, i sve to miriše bogatstvom postojanja.
Zemun je do odvajanja dela teritorije i formiranja opštine Surčin sa Palilulom bio najveća beogradska opština. I sada zauzima veliku teritoriju, ali kad kažem Zemun, ovde ću podrazumevati samo Staro jezgro. Reću ću i “grad” u skladu sa onim kako se Zemunci osećaju. Kad idu u centar Beograda, Zemunci to kažu “krećem za Beograd”! - kao da putuju ne znam gde, a bliže je nego iz bilo kog drugog kraja. Ostala navika od davnina.
Moj dolazak u Beograd bio je, ustvari, dolazak u Zemun. Živela sam kod sestre i zeta u Ugrinovačkoj ulici, na malom broju, par meseci a posle sam se osamostalila… ali kako tada postadoh, tako sam i ostala Zemunka, iako sam tek posle 4 - 5 godina samo još jednom došla da živim u Zemunu. Kratko, opet. Ali sam zato i poslom i privatno ostala povezana sa ovim “gradom”.
I volim ga.
Veoma.
Moj Zemun.
Silueta grada u izmaglici savršen je otisak obrisa tame odgrizen od kristalnog neba u kome se preslikavaju boje Dunava i krajolika. Srebrena linija u svetlosti dana odvaja konturu siluete grada, koji se od Gardoša stepenasto spušta. Milenijumska kula, koja se može identifikovati kao mikrocelina Gardoša, sa svojih 36 metara najviši je deo zidina tvrđave kojoj pripada, nekada fortifikacija,a danas u službi umetnosti i kulture. Poput stražara izdiže se na uzvisini, bila je simbol moći, bila i ostala osmatračnica iznad čije suncem obasjane terase i krova struje snažni vetrovi i sa koje se pruža najlepši pogled na Dunav i preko Save na kalemegdansku tvrđavu.
Zemun je za vladavine Turaka, navode njihovi izvori iz katastra 1546. godine bio selo sa tačno 78 domova, prepun putnika i namernika i nemiran i danju i noću. Dvadeset godina kasnije postaje “varoš” jednako nemirna, čiji stanovnici po svojim kućama dočekuju poštanska kola i primaju tatare na konak.
Prolazeći glavnom ulicom koja se sada isto tako i zove, sa svom lepotom i živopisnošću svojih zaštićenih fasada i objekata nikada ne bih povezala da je moj Zemun nekada, u tom 16 veku, bio neugledna varoš sa palisadama ispod brda na kome je i tada bila izgrađena tvrđava i da su ulice, kao i sve druge po Evropi, odavale smrad kakv mi moderni ljudi ne možemo ni da zamislimo.
Po pisanju Evlije Čelebije, a to je već 17 vek (1663) spominje se tvrđava koja stalno propada, gradska varoš u ravnom polju istočno od tvrđave na obali Dunava; 400 šindrom pokrivenih sirotinjskih kuća. Džamija . šest kapela, osnovna škola i tekija. Čelebija konstatuje da mesto nema čaršiju i da stanovnici Zemuna dobijaju robu iz Beograda u kome rade kao zanatlije. E, iz toga perioda potiče ono “idem za Beograd”.Čelebija očigledni nije bio oduševljen izgledom Zemuna.
Henrik Otendorf daje potpunije podatke za istu 1663. godinu, donosi plan varošice i tvrdi da je varošica prilično dobra i na turski način lepo izgrađen, sa kućama većinom od drveta i naboja, izuzev lepe, nove, zidane i limom pokrivene džamije i velikog hana. Na bregu stoje ruševine i nenastanjene zidine starog zamka, ostataka neke lepe i velike građevine. Padom Turaka 1688. godine u Zemun ulazi austro-nemačka vojska. Izgled varošice se naglo menja jer orjentalne male kuće od slabog materijala nisu mogle odoleti silnim naletima zahuktale vojske...
Posted in Zemun. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
97. - Una nota circa pausa
riznica | 14 Septembar, 2015 12:06
Tačno vreme.
Pauza.
Jesen je moje godišnje doba.Zato žurim da bih na vreme mogla udahnuti današnji dan.Nakon one dosadne kiše i hladnoće sunce je prirodi ponovo podarilo onaj željeni sjaj. Jači vetar hladi; prvi jesenji dani su počeli otkrivati svoju lepotu do raskoši koja tek sledi. U krošnjama se počinju mešati nijanse crvene. Retko opalo, uvelo lišće vetar nosi i kovitla. Lepa je rana jesen, topla, bojama i danima.
Prija mi šetnja parkom.
Miris zemlje koja se još nije ohladila dopire do moga lica. Grli me toplinom, vetrom miluje. Kad bih se mogla zadržati tu zanavek, u tom zagrljaju koji i nije bio zagrljaj – u svom zanosu na ovoj mirisnoj postelji na kojoj još niko nije ležao izuzev buba, cveća i onog uvelog lišća koje je vetar već odneo; izuzev sunčevih i mesečevih zraka koji svakodnevno dolaze, a nikada se tu nisu sreli i svesni su svoje blizine, osećaju se i prepoznaju u senkama i vetru što je ljubio zemlju! ...
Pola sata i gotova pauza.
Svaka lepota kratko traje, ali se ponavlja, pa ću i sutra ponovo uživati u lepotama rane jeseni.Samo da potraju lepi dani.
Posted in Hroničarski zapis. Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink
96. - Danas ...
riznica | 11 Septembar, 2015 20:13
Danas je svečano otvorena manifestacija Pedeseti "Mokranjčevi dani" u čast velikana srpske muzike, kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca u Negotinu
.
Stevan Stojanović Mokranjac (Negotin, 9. januar 1856 — Skoplje, 28. septembar 1914) je bio srpski kompozitor i muzički pedagog, klasik srpske muzike, njena najistaknutija ličnost na prelazu iz XIX u XX vek, zaslužan za uvođenje srpskog nacionalnog duha u umetničku muziku.
Rođen je 9. januara 1856. godine u Negotinu. Preci Stevana Stojanovića vode poreklo iz okoline Prilepa u Makedoniji, odatle su doseljeni u selo Mokranje. Završio je gimnaziju u Zaječaru; upisao se na prirodno-matematički odsek Velike škole. Kao gimnazijalac bio je član Srpskog pevačkog društva. Uz pomoć Društva, 1879. godine otišao je na muzičke studije u Minhen, kod J. Rajnberga. Privremeno je prekinuo studije 1883, ali ih je nastavio 1884. u Rimu, kod Parizotija, a od 1885. do 1887. na Konzervatorijumu u Lajpcigu.
Godine 1884. postaje horovođa pevačkog društva Kornelije Stanković , a 1887. godine dirigent Beogradskog pevačkog društva. Od 1887. do 1900. radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ a od 1901. kao predavač pojanja u Bogosloviji. Zajedno sa Stanislavom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem osnivač je prve stalne muzičke škole (1899) – Srpska muzička škola u Beogradu (današnje ime „Mokranjac“), čiji je direktor bio do svoje smrti. Njegovom zaslugom osnovan je prvi gudački kvartet u Srbiji.
Godine 1906. izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (danas: Srpaka Akademija nauka i umetnosti ). (Izvor Wikipedija)
Za obaveznu kompoziciju za takmičenje ove godine odabrana je Mokranjčeva "Druga rukovet", popularna, ali i vrlo zahtevna za izvođenje.
Druga rukovet, Iz moje domovine (1884)
Ton druge rukoveti je romantičan i lirski. Mokranjac upotrebljava manji broj melodija (pet) nego u prvoj rukoveti (devet). Osećaju celovitosti doprinosi i tonalno jedinstvo gde se koristi samo Ef-dur i ef-mol.
Pesme tri melodije koje sačinjavaju ovu rukovet su: „Osu se nebo zvezdama“, „Smilj Smiljana“ i „Jesam li ti, Jelane“. Za njima sledibaritonski solo „Maro Resavkinjo“. Rukovet se završava duhovitom pesmom „U Budimu gradu“.
***
Danas je Usekovanju glave Svetog Jovana Krstitelja.
Događaj koji je bio povod za uspostavljanje ovog praznika opisan je u (Mt 14, 1-13); Irod Antipa, sin Iroda Idumejca (37. p.n.e.), oženio se (drugi brak) Irodijadom, ženom svoga brata Filipa.
Pošto je car oterao svoju zakonitu ženu i uzeo ženu svoga živog brata Filipa, Irodijadu, sveti Jovan ustao je protiv ovog bezakonja i zbog toga je dospeo u tamnicu.
Na jednoj svečanosti, zanesen igrom Irodijadine kćeri Salomije, car joj obeća da će joj ispuniti svaku želju. Ona je, po nagovoru svoje zle majke zatražila svetiteljevu glavu, a pijani car joj je ispunio želju i posekao svetog Jovana. Njegovi učenici uzeli su u noći njegovo telo i časno ga sahranili, a besna Irodijada je izbola iglom jezik Jovanov i glavu zakopala na neko nečisto mesto.
Uskoro je sve ove zlotvore stigla zaslužena kazna, pa su skončali svoj život u bedi i poniženju.
Smrt Jovana Krstitelja dogodila se pred Pashu, a praznovanje 11. septembra, ustanovljeno je zato što je toga dana osvećena crkva koju su nad Jovanovim moštima u Sevastiji, podigli car Konstantin i carica Jelena.
Sveti Jovan se praznuje šest puta u godini.
(Izvor:Internet)
Posted in Hroničarski zapis. Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink
95. - S vremena na vreme
riznica | 11 Septembar, 2015 14:40
Hladni vetrovi
Iza viših planina
Odmaraju se
Posted in Haiku poezija. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
