Madredeus

169. - Bandoneon

riznica | 28 Januar, 2016 23:01

Večeras je bilo veče dva jubileja 95 godina od rođenja slavnog argentinskog kompozitora Astora Pjacole i 15 godina od premijernog pojavljivanja prvog “srpskog” bandoneona na Kolarcu. Osim Pjacolinih kompozicije iyvodili su dela brazilskog autora Heitora Vila-Lobosa i numere Aleksandra Nikolića i bio je bitno drugačiji doživljaj zvuka od prethodnog koncerta „Svet Pjacole“. Nikolićeve kompozicije su kombinacija muzike i tradicije naših prostora sa tangom, dela objedinjena u stvaralačkom opusu pod nazivom „Balkango“, koji je naišao na vrlo pozitivne reakcije publike. Zaista nešto novo i posebno.

Ali akcenat je na starom instrumentu bandoneonu. To je neobičan instrument koji liči na harmoniku sa dugmićima samo što je duplo manji.

Nastao je u prvoj polovini 19. veka u Nemačkoj kao zamena za orgulje (tamo gde ih nije bilo) za jednostavno harmonsko pevanje. Međutim, put ga je odveo u Buenos Aires gde se u mračnim predgrađima rađao tango, gde se stopio sa ovim plesom. Zbog svoje kompleksnosti u Evropi je brzo pao u zaborav te svojv razvojni put nastavlja u Argentini upravo kroz tango, „portenjoski“ (buenosaierovski) kako nazivaju stanovnike Buenos Aireesa.

U opštoj ekspanziji tango muzike koja je postala vrlo popularna nakon smrti Astora Pjacole, postepeno su se svetom rađali i novi orkestri koji su nastavljali put velikog tango-nuevo maestra.

Tako i kod nas traje već 15 godina ...

Posted in Kolarac - koncerti. Dodaj komentar: (3). Trekbekovi:(0). Permalink

168. - Kad ja pođoh ....

riznica | 28 Januar, 2016 01:07

Tri sata divnog druženja uz hor braće Baruh i nekolicinu solista iz Izraela, Nemačke, Rusije i Srbije u organizaciji Josefa Žamboki-ja, gala koncert povodom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta.

Josef Ben Avram (Žamboki) je bio devetogodišnji dečak, koji je uspeo sa svojom sestrom Ružicom preživeti jedno zlo vreme zahvaljujući obućaru Pal Žamboki-ju koji ih je izveo iz Beograda, iz Jevrejske ulice br.13 i smestio kod svoje porodice u Kanjiži.. Sva ostala njihova familija, uključujući i roditelje je stradala u logorima Staro sajmište. Iz poštovanja prema svome dobročinitelju uzeo je njegovo prezime - Žamboki.

Koncert je organizovan iz pijeteta prema žrtvama holokausta, pod geslom ljubav je sve, kultura spaja narode.

Iz bogatog repertoara izdvajam pesmu Kad ja pođoh na Bembašu koju mnogi znaju kao bosansku sevdalinku ili kao ljubavnu pesmu, a zapravo je sefardska pesma koju su doneli Jevreji nakon progona iz Španije 1492 godine, u kojoj se oni obraćaju Bogu moleći se za mir.

Naročito mi se svidelo izvođenje ove pesme od Rone Israel-Kolatt na jidišu.

Posted in Kolarac - koncerti. Dodaj komentar: (6). Trekbekovi:(0). Permalink

167. - Omniparens drugi

riznica | 26 Januar, 2016 18:30

"Čovek, šta god da radi, potpada

pod prirodu, koja je omniparens i čijim

zakonima se, i kad misli da ih krši,

svagda pokorava." (M. A. Bakunjin)

Utisci iz privatne države.

Imam (svoj) utisak da nemam svoju državu; da živim u kući koja je kao planinarski dom. U prolazu.

Kome se ne sviđa neka ide dalje i traži druge utiske, rekoše nam!

Posted in Hroničarski zapis. Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink

166. - Mondo di Piazzolla

riznica | 24 Januar, 2016 00:00

Astor Pjacola (1921-1992)

Veče u Kolarcu uz zvuke tanga najpoznatijeg argentinskog kompozitora 20. veka Astora Pjacole, bilo je sve samo ne Zaborav kako glasi jedna njegova kompozicija. „Tango je više za uši, nego za noge“, jedna je od najviše citiranih izjava Pjacole, a ja bih dodala i za oči, jer smo gledali i plesne numere uz Zaboravi i uz njegovu najlepšu kompoziciju Libertango.

Pjacola je stvorio osoben stil spajajući tango-tradiciju Argentine i Urugvaja sa njujorškim impresijama džeza i pariskim slobodnim duhom, tvorac je „tanga nueva“ u kome je amalgamirao vlastitu životnu avanturu sa tri kontinenta.

Četiri godišnja doba u Bueonos Airesu je njegov umetnički odgovor na Čuveni Vivaldijev ciklus Godišnja doba. Svaka njegova kompozicija je jedna ispričana priča.

Ave Maria i zaborav je komponovao kao deo muzike za film „Henrik Četvrti“. Na snimanju glavni glumac pada s konja i budi se u bolnici ubeđen da je on Henrik Četvrti ...

Žana i Pol, kompozicija nastala u senci filma „Poslednji tango u Parizu“ da pokaže Bernardu Bertolučiju šta je propustio.

Libertango je komponovao tokom boravka u Italiji 1973,godine. „Libertango je simbol slobode mojih muzičara. Granice treba da budu samo njihove vlastite sposobnosti a nikako neki spoljašnji pritisak“. Zapisao je kompozitor.

Dodatak 24.01.2016 22:40

Ovde se jasno vidim i ja. U publici, naravno! ;)

A ovde deca ...

Posted in Kolarac - koncerti. Dodaj komentar: (4). Trekbekovi:(0). Permalink

165. - Kulturni relativizam

riznica | 20 Januar, 2016 13:06

Uplivom konvoja demokratije i razvoja slobodnog tržišta nakon II sv. rata, po američkom viđenju novog svetskog poretka, ne samo da je srušen klasični imperijalizam, već je to predstavljalo svojevrsnu revoluciju u shvatanjima i odnosima u svetu.

Razvoj demokratije i sloboda imao je svoj istorijski tok koji je stvorio jednu sasvim novu i drugačiju stvarnost, a danas smo, takođe, prvenstveno razvojem novih tehnologija, suočeni sa novom „revolucijom“ mišljenja, razmišljanja i odnosa koja za svet nije ništa manje šokantna od prethodno spomenute.

Tako je sa svakom promenom. Uvek.

Ipak, promena načina razmišljanja (i delovanja) ne treba nužno da znači srozavanje jedne kulture. Ona može biti obogaćena i oplemenjena ukoliko se društvo na adekvatan način prilagodi promenama, ako iz njih crpi ono što je dobro, ako uspe da kanališe te tokove u željenom pravcu.

Istina je i to da su veoma retka fleksibilna društva, posebno ako je u njima ukorenjena tradicija.

Razvojem tehnologije potire se razlika između privatnog i poslovnog; izlaskom na internet gubi se privatnost a trajni zapis ostaje, gubi se klasična podela vremena na 3*8sati, drugačije se živi život (nezdravije), a propaganda i rijaliti su postale ključne reči današnjice. Pojavljuje se manjak vremena. Zato je ključno pitanje mera, lično dostojanstvo i kultura ponašanja pojedinca. Kontrola samoga sebe, dobra orgnizacija svoga života i vremena i budnost nad sobom postaje ključna stvar, imperativ vremena.

Za transformaciju društva, od napuštanja kulture koja promoviše neznanje do kulture koja ceni znanje, rad, kreativnost .... potrebne su godine strpljenja ne samo da se uspostavi vrednosni sistem već i da on zaživi. Nužno je raditi na edukaciji ma koliko to teško bilo, jer ljudi su ti koji stvaraju , neguju i prenose kulturu, jer ako osvoji nekultura, ključno je pitanje ko će se ponovo boriti da uspostavi kulturu?

Uprkos svemu, smatram da za loše stanje u društvu ne treba kriviti nikoga sa strane, jer ipak sami biramo koje norme ćemo prihvatati, koje ideje, naše misli su hrana našeh duha, pa na taj način određujemo i način na koji ćemo to implementirati u naše društvo kao način kojim ćemo usmeravati i formirati opšte mišljenje. Kod nas to, kao već uvrežena pojava, ide naopako uz neminovno izvrtanje svega što bi zdrav razum podrazumevao. Vlada kulturni relativizam.

Posted in Hroničarski zapis. Dodaj komentar: (10). Trekbekovi:(0). Permalink

164. - Unikat u boci

riznica | 19 Januar, 2016 12:29

Posedovati bocu starog vina, znači imati veliko bogatstvo, ne toliko zbog visoke cene koliko zbog toga što su ova vina veoma retka. Retka su zato što samo određena vina od određenih sorti mogu da dožive duboku starost, a to su vina iz najboljih godina, vrhunskog kvaliteta Ona imaju privilegiju odrastanja, a to nije ni malo lak posao. Nakon proizvodnje, vina koja odležavaju potrebno je očuvati, obezebijediti adekvatan prostor i uslove kako ne bi došlo do nekih neželjenih reakcija. Vina se moraju čuvati na poseban način kako bi dobila na kvalitetu, nema prodaje, a troškovi rastu. Sve to poskupljuje sam proces, pa i vino. Zato ova vina predstavljaju unikat, pravo blago u boci. Ukoliko imate priliku probati neka od čuvenih berbi iz čuvenih vinskih podruma ne odbijajte.

Sami ćete videti zašto ih više cene.

Neka od najskupljih i najprestižnijih vina na svetu.

Berba 1992 Screaming Eagle
cena oko 80.000 dolara.Na aukciji 2008 godine koja se održala povodom dobrotvorne akcije, 6 boca ovog vina je prodato po ceni od 500.000 dolara. Kupac je bio Chase Bailey izvršni direktor Cisco Systems.

Berba 1945 Chateau Mouton-Rothschild Jeroboam
cena oko 114.614 hiljada dolara

Berba 1787 Chateau Lafite
cena oko 160.000 dolara

Berba 1907 Heidsieck
cena oko 275.000 dolara.

Ova boca vina stara skoro 100 godina je zapravo boca šampanjca. Prilikom transporta za potrebe ruske carske porodice 1916 godine brod koji je prevozio ovaj teret je doživeo brodolom. Ronioci su došli do 200 flaša ovog vina tek 1997 godine. Ovo vino se naravno sada prodaje bogatim gostima Ritz-Carlton hotela u Moskvi. Sama činjenica da se radi o vinu pronađenom u brodskoj olupini daje težinu ovom šampanjcu i svrstava ga u red najskupljih vina na svetu.

Da li se piju tako stara, arhivska vina? Uglavnom ne, ako su stara preko 30 godina.

Ako bi se pila treba biti pažljiv da vino nije oksidiralo.

Kod dobrog vina bitno ga je prozračiti u dekanteru barem 20 minuta da ulovi vazduh i onda ga natočiti u odgovarajuću čašu...i uistinu osetiti nezaboravan doživljaj. U toku dugog odležavanja vina u bocama moguć je nastanak taloga od obojenih materija, tanina, kristala vinske kiseline i slično. Zbog toga je neophodno odvojiti bistro vino od taloga.

Dekantiranje tj. odvajanje bistrog vina od taloga je delikatna operacija u kojoj se vino veoma polako uliva u posudu za dekantiranje, vodeći računa da talog ostane na dnu boce. Da bi se talog mogao vizuelno posmatrati u vinu, obično se dekantiranje vrši pomoću svijeće koja se postavlja u neposrednoj blizini grla boce tako da onaj koji sipa vino može da pogledom prati bistrinu vina dok ino ističe iz boce. U trenutku kada se pojavi mutnoća sipanje se prekida.

U toku dekantiranja vrši se i prozračivanje (aeracija) vina, tako da dolazi do odstranjivanja težih mirisa, koji su se stvorili tokom dužeg odležavanja vina u bocama. Crno vino ima poseban čar kad se prozrači i odvoji talog, a boja mu postaje jasna.

Kod oksidiranog vina jednostavno se oseti plesnavoća.

A da li su nemački stručnjaci otvorili flašu vina staru čak 1.650 godina, ne znam Veruje se da su vino napravili lokalni stanovnici u nemačkom mestu Sprejeru, a flaša je otkrivena 1867. godine.

Izvor Wikipedia

Posted in Priče. Dodaj komentar: (4). Trekbekovi:(0). Permalink

163. - Zablude života

riznica | 16 Januar, 2016 22:32

Ljudi se razlikuju prema kvalitetu doživljaja komunikacije sa drugim ljudima. Male izdaje stvaraju velike nevolje, ali ja ipak verujem da je ovaj svet pun vrednosti i vrlina, samo što sve one ne pripadaju meni, već su po nekom neznanom principu posvuda raspoređene...

Nema celine, a moj život snažno i neodoljivo prožima potreba za celinom.

Nešto se isprečilo između misli i slike viđenog, a ja odbijam služiti mu kao posrednik. Htelo bi me videti kao gubitnika. Htelo bi da vidi kako ja to nosim i da pokažem šta sam u tom času, a onda bi me pitalo da li želim zadržati izgubljeno?

A ja bih mogla da odustanem i pobegnem i od sebe i od njih (misli). I to bi bio odgovor. Mogla bih ih oterati iz glave a ja da ostanem u tišini praznine nemanja, u neprostoru i nevremenu, i to bi, takođe bio odgovor.

Memorija je ono što nas čini živima i svesnim postojanja. Ali ja ne volim svoju memoriju, svoje opstanke, složene po policama pamćenja, memljivi zadah uzbuđenja koja su pogubila svoju svrhu u beskrajnim ponavljanjima dvosmislenosti bez vidljivog cilja, stvarajući mučni osećaj zgaženog ploda.

Ne zavisi to ništa od mene, znala sam. Znala sam to dobro kao gubitnik što zna da korbači neće stati pred robovima šta god oni želeli ...

I sve što bih rekla pripalo bi i ostalo u meni, i neka buduća bol i kajanje i tuga, naknadni bes ili žalost ... sve.

I ne mogoh nikakav odgovor mislima dati, jer zabluda je da gubitnik može zadržati već izgubljeno ....

Posted in Priče. Dodaj komentar: (5). Trekbekovi:(0). Permalink

162. -Traganja

riznica | 15 Januar, 2016 11:54

Između znanja „pomalo o svemu“ i onoga „sve o nečemu“ gube se dragocena iskustva koja su u korelaciji sa egzistencijalnom ravnotežom, ako se lukavim potezima ne skupljaju važne sitne nezavisnosti koje se vremenom izvojuju.

Težnjom za više, ne ispisuju se uzalud reči.

Posted in Priče. Dodaj komentar: (11). Trekbekovi:(0). Permalink

161. - Izabrani život

riznica | 13 Januar, 2016 12:38

Zbog čega smo mi to što jesmo?

Zato što smo odabrali upravo takav život, takav životni put a ne neki drugi, drugačiji. Život koji odabere čovek mora da voli da bi ga kasnije mogao nazvati svojim.

Volite li svoj odabrani život?

Posted in Priče. Dodaj komentar: (7). Trekbekovi:(0). Permalink

160. - Snovi i Planovi

riznica | 09 Januar, 2016 15:34

Ljudi godinama strpljivo i predano sakupljaju građu za neke svoje lične velike planove, a onda se dogodi, nekako neosetno, neprimetno se izvuče iz svesti, da svi ti instrumenti, modeli i papiri ostanu zaboravljeni u nekom prašnjavom kutku i zahrđaju.

I tako, umesto velikog plana koji je trebao da ih spasi od propasti, oni imaju samo san o jednom takvom planu. Prestanu ih zabavljati maštarije o tim projektima, za čije ishode, sve kada bi ih sproveli u delo, ne bi previše marili....

Posted in Priče. Dodaj komentar: (4). Trekbekovi:(0). Permalink

159. - Христос се роди!

riznica | 07 Januar, 2016 10:32

Срећан Божоћ!

Posted in Hroničarski zapis. Dodaj komentar: (4). Trekbekovi:(0). Permalink

158. - Nadmetanje

riznica | 02 Januar, 2016 18:02

Ne, ne radi se o velikim ratovima, strategijama, taktikama ni pobedama. Nadmetanje je obično nametanje.

U životu jednog čoveka važne su samo one bitke koje vodi sam sa sobom. One kojima postaje bolji čovek i jača ličnost. Da dostiže postavljene ciljeve i pomera sopstvenu lestvicu na više. Takmičenja sa drugima su obična besmislica. Svako je nekakav, drugačji i u nečemu darovit. Čemu diplome i šta one govore? Takmičenja su jedino dobra da čovek nauči da gubi.

Reč je o malim stvarima u životu. O tome da svoj život uredi po svojim mjerilima. Da se bavi onim što želi, da radi ono što voli ...

Da ima dovoljno ljubavi i poštovanja. Da se bavi sportom, rekreacijom. Da bude zdrav, umom i svež duhom ....

I da budete zadovoljan sobom.

Da zna koje bitke treba, ne da dobije, već, da izgubi (i da ostane u igri).

Eto to je pobeda nad životom...

Posted in Priče. Dodaj komentar: (6). Trekbekovi:(0). Permalink

157. - Priča iz najluđe noći ...

riznica | 01 Januar, 2016 17:40

Ključ u vratima.

Pas na podu.

Telefon u ruci.

Uključen TV ...

Nešto keša na frižideru.

Šta s njim kad je sama?

Glasna muzika.

Ne može je podneti.

Dobra veče tugo.

Nisam te pozvala.

I ne želim tebe. -

Večeras je najluđa noć.

Šta da radi, pita se?

Šta ako nestane struje,

I ako baš tada vetar počne zavijati?

Šta ako krene mećava i zaveje sneg.

Telefon zvoni.

Poznat broj na displeju.

Širok osmeh i sve je rešeno.

(Volim kad rečenica završi tačkom.)

Laku noć tugo.

Posted in Priče. Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink

156. - San i java novogodišnje noći

riznica | 31 Decembar, 2015 16:18

Ako sve i ne ide u pripremama za najluđu noć, ne paničite zbog toga. Ne znači da u nečijim očima nećete biti najlepši ... važno je da ste dobro raspoloženi i da zračite pozitivnom energijom i samopouzdanjem.

Šta oči vide?

Kako izgleda lepota?

Merimo li sve prema sebi i koliko uopšte možemo sagledati (videti) sebe?

Svako ima svoj ukus i predstavu o lepom. Ipak, lepota je više od onoga što oči vide, ona se upija svim našim čulima...

Neke osobe se nikada ne sretnu, a tako lepo se razumeju, prožimaju i nadopunjuju, predstavljaju radost jedni drugima, približava ih istovetnosti, ona radost koja život obogaćuje i čini ga lepšim, sadržajnijim i potpunijim.

Lep je taj osjećaj duhovne usklađenosti, tako redak među ljudima, te neke čežnje i želje, radovanja svakom susretu, lišenog banalnosti i straha nepredvidivosti i upotpunjenog sigurnošću. To je osjećaj potpunog poverenja.

Površni ljudi jure za površnom lepotom, a oni drugi je traže u dubinama ljudske duše... i niko ne može reći da je spoznao šta je to lepota, jer svakome ona nešto drugo znači.

"Žene nisu nikada tako jake kao onaj put kada se naoružavaju vlastitim slabostima." (autor ?)

Posted in Hroničarski zapis. Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink

155. - Sluge vremena

riznica | 29 Decembar, 2015 14:43

Dok su drugi narodi negovali kult mrtvih, Indijanci nikako nisu želeli da imaju veze sa mrtvima. Ranije bi samo izbili rupu na severnoj strani kuće da bi duh mogao da izađe i niko više ne bi tamo kročio. Oni uglavnom i ne pominju ime mrtvaka jer smatraju da je njihov duh još blizu ...

Zapravo mnoga plemena američkih Indijanaca veruju u prisustvo duhova zasnivano na ideji da mrtvi postoje u drugoj dimenziji koja ima formu medjusobne povezanosti sa Zemljom. Ta druga dimenzija bila je prvobitno koncipirana kao postojanje na nebu visoko iznad zemlje, pa su od bleštavila zvezda mislili da su logorske vatre drugih plemena koja tamo žive, ali kasnije su ovim nebeskim telima data božanska svojstva.

U drugom delu sveta australijski domoroci imaju veliki broj verovanja,a značajno je da ona odražavaju koncept opstanka posle smrti.
Vreme snova za njih predstavlja neku vrstu nebeskih sfera koje se kreću u vremenu i prostoru. To je dom bogova, duhovnih poruka, duhova i predaka, koji i danas igraju snažnu ulogu u aboridžinskoj kulturi.

Nije neobično videti nekog Aboridžina kako stoji nepomično na jednom mestu dugo vremena. Pri slabom svetlu strancima se takve figure čine kao stena ili neko drvo. Ovi ljudi su u drugačijem promenjenom stanju gde su vreme i prostor od relativno malog značaja. Postoji, takodje, jak osećaj duhovnog vezan za sve postupke Aboridžina. Oni zasnivaju svoj život na intuiciji i sposobnosti da se sažive sa emocijama i postupcima ostalih čak i sa udaljenosti.

Kroz religijski koncept Raja i Pakla provlače se pojmovi Duha i Duše, dok su hinduistička vede utemeljile verovanje u ponovno radanje i transmigraciju, ideju da duša nekog čoveka može opet da se rodi u telu neke druge životinje. Razlog za ponovo radanje je zakon karme, da duša mora stalno da se vraća smrtnom postojanju sve dok ne sazna sve lekcije duhovnog razvoja.

Budizam se pojavio u VI veku p. n. e. razvijajući se iz hinduizma. Postavio je seriju gradiranih rajeva od kojih je svaki lepši i osetljiviji od prethodnog. Prolazak kroz ove dimenzije zavisi od individualne vrline i meditacije.

I u verovanjima budista i hinduista postoji Pakao gde duše pate, ali ne moraju trajno da budu proterane, moguć je povratak i izbavljenje.

Stari Grci nisu mnogo mislili o životu posle smrti, ali su imali podzemni svet kojim su vladali Persefona i Pluton (Had). Ipak, postojala su mesta u zagrobnom životu nastanjena samo probranima.

Egipćani su verovali da bogovi procenjuju dušu, a onda je nagraduju ili kažnjavaju. Papirus Ani, koji datira od 1320. p. n. e, sadrži crtež vaganja srca i perja koje predstavlja „istinu". Ovo „vaganje srca" zabeležio je Tot, božji pisar. Verovali su da se iz tela dok prebiva u grobnici izdiže njegov eterski „dvojnik" i ide ka nebu.

(Izvor Wikipedija)

Dakle, od početaka ljudskog razumnog razmišljanja, postojalo je skoro univerzalno verovanje u život iznad materijalnog sveta, bez obzira da li se radi o paganima ili pripadnicima religija.

Ono je bivalo uvek isto. Duh nadživljava prolaznost tela, ljušturu, njene okvire i kreće se ka mestu iznad materijalnog sveta.

Ako ova univerzalna verovanja nisu podsvest kulturne svesti o nekoj osnovnoj istini, tada mora postojati jak razlog za njihovo postojanje, jer zašto su onda „izmišljali" priče ako smo samo životinje, a priče tek beskorisni mitovi?

Da li je naše postojanje samo deo dugog i nedorečenog, složenog saznajnog procesa koji tek naslućujemo? Ili ne?

Posted in Priče. Dodaj komentar: (7). Trekbekovi:(0). Permalink

154. - Odlasci i sećanja

riznica | 27 Decembar, 2015 17:19

Odlasci započinju tako što kreneš sa nekog trga uzanom i krivudavom ulicom, sa kućama od ilovače, čija vrata prilikom otvaranja oslobađaju ugarke sna. I čuješ samo bat sopstvenih koraka što odzvanjaju tim sokacima. Pitaš se ili ne pitaš da li ćeš nekome nedostajati...i nema tu traženja... Nema.

Ne tražimo se, ali se ipak pronalazimo.

Zaglavi se, tako, neki komad sećanja u duši i to nešto se ne napušta. Svi putevi negde vode, ...

A uspomene su putevi misli koje nas povezuju sa mestom sa koga smo krenuli, to je prohodnost osećanja bez koje ni ta stara kuća - mesto uspomena - ne bi mogla biti sačuvana ...to je topografska oznaka našeg života i toponim našeg ishodišta ...
Kuća je reper u referentnoj ravni života.

Posted in Priče. Dodaj komentar: (5). Trekbekovi:(0). Permalink

153. - Konceptualna umetnost

riznica | 26 Decembar, 2015 16:43

Izmet možda nije prvo što ljudima padne na um kada pomisle na umetnost, zabavu, ... ali za one koji vole da pomeraju granice ...

Tačno vreme.

Pauza.

Izlazim.

Zastajem.

Već sam tu prošla pet minuta ranije i sada se vraćam. Podignem jednu, pa drugu nogu.

Dobro je, nisam ja.

Pade mi na pamet novi post, mogla bih uslikati , ali ... ma daj ...

Pa gde na tako prometnom mestu da slikam izmet? Šta će ljudi pomisliti?

I uostalom znaju li oni za konceptualizam u umetnosti.

Ma to je već provaljen fazon, svi to već odavno rade.

Prvi, za kojeg ja znam je Piero Manzoni, 1933-1963 umetnik čije je delo minorizovalo i njega samoga, jer svi znaju za konzerve sa izmetom koje je on u svoje vreme 1961. godine prodavao po ceni zlata, po 1.12 dolara po gramu , a nedavno, 2007. godine na aukciji u Sotbiju jedna od konzervi bila prodata čak za 124.000 dolara.

Drugo što mi pada na pamet je Paula Kleea, bio je vrlo ponosan kad je u svoju izložbu, u Bernu u Švajcarskoj, Istočno od raja: Vrtni show postavio “Složeno sranje”, delo slavnog savremenog umetnika Paula McCarthy-ja, skulpturu veličine kuće, načinjenu od kompresovanog psećeg izmeta. Zbog veličine i vrednosti skulptura je bila opremljena sigurnosnim sistemom. Međutim, slučaj je hteo da zbog oluje do koje je došlo, sistem zakaže, a vetar je istrgao skulpturu i oduvao je sa stalka koji ju je držao na tlu. Pseći izmet letio je naokolo i uništavao je sve pred sobom i kidao električne žice, a na kraju je sletio na kuću i oštetio je. Tako se to “Složeno sranje” raspalo.

Treće je čuveni i najkontroverzniji muzej u Australiji. Nazvan je ''subverzivnim Disneylandom za odrasle'', taj tasmanijski Muzej stare i nove umetnosti (MONA), a sadrži oko 400 umetničkih eksponata. Najkontroverzniji eksponat se zove ''Profesionalna kloaka'' i oponaša funkcionisanje ljudskog probavnog sistema. Napravio ga je belgijski umetnik Vim Delvoj. Nekoliko staklenih priključaka visi sa plafona, a radnici muzeja ih ''hrane'' dva puta dnevno. Hrana se probavlja ''prirodnim'' putem, baš kao i u ljudskom telu, a mašina stvara izmet na drugom kraju.
Miris je toliko jak da mnogi posetioci napuste muzej, pisao je Reuters. Muzej u Tasmaniji svake godine posjeti oko 400.000 ljudi.

E sad, umjetnost... suština „Umetnikovog izmeta“ bila je u u konceptu - Manconijevoj ideji da izmet može biti predstavljen kao umetničko delo, čime je proširio pojam estetskog i izvrgnuo ruglu sopstveni status i ulogu umetnika uopšte.

Za mene su sve ovo i puno toga još što nisam spomenula, zapravo performansi na granici dobrog ukusa, ali kritika često ne misli tako, pa neki smatraju da se radi o autentičnoj umetnosti koja se u teoriji umetnosti označava kao umetnost relacione estetike ili umetnost postprodukcije.

Sami umetnici ovim zapravo podrivaju mit o umjetničkoj veličini i heroizmu umjetnika, posebno muškaraca među slavnim umjetničkim imenima .... Dakle, svude se ruše i pomeraju granice.

Zapravo savremena umetnost je odraz ili izraz antagonizama u društvu. Kroz umetnost se čovek sukobljava sa ogađenom stvarnošću i ona (umetnost) će u budućnosti biti još radikalnija, direktnija, ukazivaće na sve ono što društva ili političke elite nisu u stanju da vide ili učine.

Umetnici se odavno ne obaziru ni na koga, oni jednostavno grade svoje političke platforme, oni će, ako već nisu, postati nova politička snaga!

Sa druge strane kupovinom „Umjetnikovog izmeta“ pokazuju se i društveni snobovi, oni koji bi se elitom hteli smatrati, pa eto kupujući i izmet žele pokazati koliko se „razumeju“ u umetnost.

Posted in Priče. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink

152. - Dualiteti

riznica | 25 Decembar, 2015 14:06

Od starog egipatskog kraljevstva, preko asirsko-vavilonske kulture, antičkih mitova i dalje ... javljaju se likovi dvojne prirode – uglavnom zoomorfna mitološka stvorenja sa ljudskom glavom i telom životinje (lava, ovna, sokola, jastreba, mačke ..), krilati bikovi, sirene ... sloveni su imali demone prirode, vampire, veštice ... itd. Teško se i setiti svega i nabrojati.

Bogočovek je isto tako dvojne prirode.

I ako će mi biti dozvoljeno da preuzmem citat, po rečima sv. Augustina: "Bog se počovečio, da se čovek može pobožanstveniti".

Dva su kalendara, a bejaše samo jedno rođenje.

Srećan Božić svima koji danas slave!

Posted in Hroničarski zapis. Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink

151. - Davna vremena

riznica | 24 Decembar, 2015 22:10

Semiramidini viseći vrtovi

Mirno teku dve reke u plodnoj ravnici Irana, pronoseći ko zna koji po redu kubik vode, 3,4 hiljade godina za redom.Ne bismo mogli ni zamisliti taj broj.
U toj bistroj vodi Eufrata, utopila se riblja boginja Derketo, domalo pošto je rodila nju, Semiramis, pa je napustila.
Devojčicu su hranili golubovi, a onda su je Simmasi našli i odgojili. Udala se za generala Ninusa, a posle njegove smrti za asirskog kralja. Tražila je od kralja samo pet dana vlasti koje joj ovaj dade. Ona ga za to vreme utamniči i preote vlast ...
Smatra se da je ona izgradila ove veličanstvene vrtove.
Armenijska tradicija govori o Semiramis kao o ženi sa lošim moralom i prostitutki ... I ne čudi.

U carstvu vavilonskom preovladavao je muški elemenat.
Muškarac je vladao javnim životom.
Žena je tu da rađa decu, da čuva kuću i da, ne baš sasvim na kraju, bude razonoda muškarcu.
Ipak žena nije bila potpuno podređena. Stajala je ona pored muškarca kao punovredan čovek, a ne kao komad stoke sa kojom može činiti što ga volja. Žena je imala svoja prava, istina manja od muškarčevih, ali prava utemeljena još Hamurabijevom zakonom.
Međutim, sveprisutna je bila i prostitucija, hrama prostitucija. Ona je bila pravo osveženje i relaksacija za muškarca, beg od obaveza koje je nametao pravno komplikovani odnos sa ženom što ga involvira brak i povrh braka i dozvoljeni konkubinat. Tako je isključena briga zbog posledica u moralnom i materijalnom pogledu. Postojao je samo seksualni akt, neuvijeni cilj, bez dugačka predgovora, bez pogovora. Na toj ekstremnoj udobnosti muškaraca zasnivala se prostitucija.
Prostituisani su igrali ulogu službenika božijih sa pridevom "sveti" i bili su posvećeni razbludnoj ćerke boga Anu-a, boginji Ištar.
Prostitucija je zapravo bila prinudna, čisto religiozni akt, žrtva boginji. Njoj je svaka žena pripadala jednu noć ili bar jedan sat.
Božica je svakoj birala ljubavnika.
To je bilo sasvim anonimno spajanje, mistično sjedinjavanje sa božanstvom koje je devojkama, pre stupanja u brak, oduzimalo devičanstvo.
Prenupcijalni običaj svojstven primitivnim narodima i teško spojiv sa građanskim svetom!

Postojale su tri vrste hramskih prostitutki: kazete, senha i harimovi, koje su bile naročito ozloglašene.
Međutim, postojao je još jedan oblik hramske prostitucije na najvišem nivou.
U čuvenoj kuli vavilonskoj, nalazilo se, visoko gore, jedno svetilište u kojem je stajala velika, bogato ukrašena postelja, a pokraj nje zlatni sto. U toj je tajanstvenoj prostoriji stalno prenoćivala jedna žena koju je između kćeri zemlje odabirao njihov bog, verovatno silni Marduk, da počiva zajedno sa njim. Ali, verovatno, boga zamjenjivaše obični smrtnik, nekada kralj a nekad veliki sveštenik ...
Po drugoj legendi Semiramida je dovedena iz Midije, a tim putem je postala miljenica kralja, dvorska dama, a nakon što je stekla kraljevu naklonost i njegova žena. Nabukodonosor je dao sagraditi ove vrtove, jer je Semiramida čeznula za livadama svojih planina, pa je s toga i zamolila kralja da zasađenim vrtovoma imitira osebujni pejzaž Persije.
Vrtovi su ležali na četvrtastoj osnovi. Na svakom spratu bile su platforme terasa na kojima su rasle male šume. Spratni vrtovi su bili spojeni stepenicama, a spratovima su imali dovoljno svetlosti.
Ispod terasa bil su galerije. Galerije su se izdizale malo po malo jedne iznad druge. Najviša galerija je imala najveću površinu vrta, a napravljena je u visini kruništa bedema koji je okruživao grad.
Stepenasto postavljene galerije su imale mnogo kraljevskih soba različitih opisa i namena. Postojala je i jedna galerija koja je imala otvor koji je vodio od najvišeg nivoa i uređaje za snabdevanje vrta vodom. Ti uređaji su podizali vodu u velikom obilju iz Eufrata a da niko iz vana nije mogao videti da se to radilo ...

(Po Diodorusa Sikulus II, 10)

Posted in Priče. Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink

150. - ...po zvučnosti

riznica | 23 Decembar, 2015 19:50

Kap po kap, odjekuje tišina. Mirno i jednolično. Upetljan u mrežu, čovek šćućuren u sebi tihuje, očekujući rukoveti uskraćenih akorda.

Prešućenih.

Draperija stvarnosti leluja na vetrovima vremena oko naših života. Putujemo na krilima neizvesnosti; tečemo tišinom ljubavi, ćutanjem do beskonačnosti ...

A Beskonačnost nas upija, neprestano i istrajno, do neodustajanja!

Posted in Priče. Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink